Драгослав Бокан : Неповерење

Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна

Неповерење - супротно од поверења (сигурно најплеменитије и, истовремено, најзлоупотребљеније људске особине).
Демонски црв који изједа срце неповерењем нападнуте жртве, правећи од њега злокобног преносиоца најразличитијих неистина и гнусних лажи третираних као да су проверена, сушта истина.
То је и укидање оне здраворазумске отворености за оцену и разумевање свега што нас окружује и што нам се догађа. Одлика примитивних и незрелих духова, жељних инстант-"истине", готових и неподношљиво поједностављених решења (што искачу као чупавац из кутије чим неко спомене какво контраверзно и друштвено неприхваћено, "политички некоректно" име).

Неповерењем се унапред руши смисао сваког покајања, сваке промене на боље, свих људских подвига и сваке реалне и добровољне жртве за друге. Оно блокира сваку информацију, пориче истину, доноси судове који се више ни не проверавају, руши ентузијазам и полива хладном водом свако искрено одушевљење.

Предрасуде су светионици постављени на погрешном месту, што упорно и тврдоглаво светле - водећи лађе и морнаре у погрешан правац, бродолом и смрт.

Оптерећени предрасудама постајемо потпуно неупотребљиви за разговор, дружење, заједничку акцију и све оно што наводно желимо. Зато што је предрасуда директно везана за идеју да наводно "све знамо" о људима, догађајима и феноменима пред којима држимо затворен гард према "погрешној страни".

3890383 orig

Предрасуда формално и по много чему личи на истину и зато је толико опасна, јер је довољно да се препустимо њеној хипнотичкој сугестији (на нечији рачун) и онда ће наша укупна слика света бити кобно замућена том лажју и ми, на овакав начин, постати борци супротне, нама непријатељске стране. Све време верујући да је добро оно што погрешно мислимо и чинимо. И да тиме чувамо друге од заблуде и погрешно поклоњеног поверења.

Човек са предрасудом је затворена књига, непокретни камен у људском облику. И, у исто време, разјарени бик што се "у служби истине" у ствари бави прогањањем исте те истине, сатирући је са садистичким уживањем и "праведним гневом".

"Распни Га, распни Га!" одјекује, и даље, кроз векове и увек изнова прикива на крст управо ОНЕ које би требало славити и подржавати - на свеопшту корист читаве заједнице (па и оних што острашћено и заслепљено урлају да их треба распети, побити, забранити, отерати, уклонити из друштва...). И ти - олаки и лоше усмерени урлици - обрћу свет (и смисао живота) наопачке и на најпогрешнију могућу страну.

Када оптужиш "бело" да је "црно" и "светлост" да је "тама", ти се одмах и аутоматски придружујеш Непомениковој легији која од ове планете (још од инцидента у Еденском врту) прави отелотворени пакао. И ту ништа не помажу окаснела оправдања ("нисам знао", "тако сам чуо", "био сам истински убеђен") јер се више не може исправити учињено зло, нити је могуће извинити се лажно оклеветаној и због наше заблуде већ тешко страдалој и упропаштеној жртви наше предрасуде.

То да ми, често и не знајући, речима и ставовима забијамо оштре клинце у тело и душу толиких бољих од нас, представља најужаснију (и, изгледа, неизбежну) димензију наших живота. Па смо тако мрзели и грозили се многих српских јунака и мудрих људи из модерних времена нашег народа - само зато јер су нас тако учили по идеолошки ослепљеним и лажју обузетим школским програмима. Чиме смо их по други пут убијали (после њихове неправедне погибије након завршетка рата и почетка антисрпске, комунистичке окупације).

Предрасуде су владале несметано и језиво српским друштвом више од седамдесет година (и дан-данас), без проверавања и труда за досезањем оне праве (и по српство једине) истине" А и даље се наставља читав низ још неумрлих (и многих нових) предрасуда, којим се на оштре кочеве лажи набијају и отровним језицима секу неки од најбољих и најталентованијих, најдобронамернијих и најискренијих Срба. На нашу жалост и непролазну народну несрећу.
Пошто се, за то време, на врх власти и пирамида утицаја провлаче неки од најгорих међу нама.

Зато будите опрезни.
Ослушкујте и оно што постоји само између редова и чује се ускључиво ако стварима прилазите са чврстим ставовима - али без предрасуда. Са зрнцем соли.
И са хришћанском благовешћу у души.

P. S.
Ако је неко страдао због предрасуда, онда смо то сви ми, почевши од деведесетих година (све у склопу међународне операције "рушења СФРЈ", са Србима као ексклузивним негативцима ове глобалне акције).
Зато би требало да сопственим искуством "двапут меримо" пре него што кренемо да "сечемо" и одређујемо се према конкретним идејама, људима и догађајима.
То дугујемо сами себи.

P. P. S.
Неповерење је теже победити (и у себи и у другима) него класичног, већ споља дефинисаног и отвореног непријатеља. Јер оно имплицира да је све што се не уклапа у предрасудну конструкцију - у ствари само лукави маневар, лицемерје, демагогија, вешти трик... и ништа више од тога.
Из неповерења се тешко излази, као и иначе из свих магијских (опседнутих) стања свести. Ту су речи разума и реални аргументи само цепанице што додатно распламсавају и разгоревају упаљени огањ неповерења.
Не помаже чак ни оно "Где си то прочитао?", нити "Да ли познајеш тог човека о коме говориш (ван медијске пропаганде)?", или "Зашто не сачуваш бар мало сумње у то да ли си заиста у праву?"...

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ДАРВИНА И ДРУГИХ ПРОБЛЕМА У СРПСКОМ ДРУШТВУ ПОСЛАНИЈЕ ВЛАДИКАМА СРПСКИМ

Бачена је коска раздора да би се прикрили суштински проблеми у српском друштву и разбијеном српском народу унутрашњим - међународним границама.

Коска је овога пута у облику Дарвинове теорије.

Пре него се одговори да ли они који прихватају могућност Дарвинове теорије и пре него што се осуде они који је нису осудили и пре него што се подрже они који би да их анатемишу због тога, они који би да анатемишу треба да одговоре да ли они верују у Бога или верују у Библију. Ако верују у Библију треба да се определе у који превод Библије верују и из које године.

Бог је апсолутан а све остало је пут ка њему. Често непоуздан у својој прецизности.

Многи хришћани, посебно они који у време "комунизма" нису веровали у Бога, бар не официјелно, до сада још нису обавештени да је Бог постојао и пре Христа, па верују само у Христа али не и у Бога, или прецизније речено све више Христа представљају као Бога јединог, чиме се, гле чуда, приближавају древнеСлоВенском поимању привидног кретања и богопоштовања цикличности Сунца и мајке Земље.

Многи би у овој расправи о Дарвиновој теорији коју оспоравају да сведу Бога на пекара који за седам дана испече одређену количину готових појава.

Могуће да сам грешан јер мислим да је Бог далеко способнији и далековидији и свеВидећи и да као Создатељ много сложеније процесе успоставља.

Бога не требате да сводите на чаробњака који чаробним штапићем ствара готове производе. Бог није Гари Потер са чаробним штапићем иако је Велика Британија очувала многе сакралне трагове древне слоВенске културе па и древну преставу о штапићу који има ГОДове и влакна па у пролеће када се Сунце враћа на Северну полусферу наше Мајке Земље дрвеће Божанском силом васкршава сву природу, те у енглеском језику и дан данас за Бога кажу GOD. И нико не може да каже да ту нема Божанске силе и Свемоћи Божанске.

Бог није чаробњак из Оз-а јер и у роману је такав манипулатор демистификован, иако није одговорено да ли је Оз земља Аз.

Бог је свемоћнији и далековидији и цикличности које он ствара још нису у свему доступне човечијем разуму, нити ће највероватније икада све бити осознане.

Због тога се не треба свађати и не треба се на томе делити јер путеви којима тежимо у науци да искорачимо напред нису путеви апсолутне истине. Верује се у храму и то треба да поштујемо. 

А научни покушаји су нови искорак из незнања у којем претежно живимо и то није срамота. Али не треба демонизовати нове покушаје осознања научног, које ће се могуће колико сутра усавршити и показати да је претходно научно "знање" било недовољно тачно или нетачно. Посебно су такви демонизатори нових научних открића опасни у друштвеним наукама које покушавају да бране као сопствени "забран/ловише" и једном на вечност дату догму у којој СлоВенима нема места до V века само зато што је Рим у време пре 754 године пре нове ере био Рас (заједница рода и вЕнеја из Троје, па се и дан данас пише КолоВратним идеографским знацима:  RVm, Rim, Roma) односно родоВерни етруски простор док је пре измишљеног пада 476 године Рим је био претворен у слоВенску провинцију и управо због тога никаквих бојева за наводно освајање Рима ти исти квазиисторичари нису забележили нити их наводе студентима и ученицима.

Многи су и свети жест Светог Саве примитизовали и свели на кућну свађу два његова брата које је Св. Сава помирио. А у реалности Свети Сава је мирио браћу која су била раздвојена ВЕРОМ: један брат је био БогуМил, односно веровао је у древна слоВенска Божанства која су била једно Коло узајамне цикличности, док је други брат већ примио хришћанство. Измирио их је тако што је већину дохришћанских веровања древних СлоВена укњучио у православље - СветоСавље. Тиме је очувао цивилизацију Рас односно цивилизацију РасСена или како данас говоримо Руску цивилизацију те је са оцем СтеВаном представљен на фресци Српски чудотворци у Архангелском саборном храму Московског Кремља на носећем стубу где су тек изнад њих представљени свети созидатељи МосКоВије и Русије.

mg 0611 01 lr 12

Даће Бог да и наше Владике и Патријарх Српски Иринеј буду на висини светости Саве Сербског и да нађу начин да измире не само браћу Српску трију вера него и Српском народу приопште и оне КолоВене (СлоВене) које је лукави Ватикан као сатанско обличије Римске империје латинизовао уз помоћ Аустро-Угарске тек у XIX веку на "брзу брзину", а Запад британизовао после Балканских ратова и створио од њих АлбВене односно АлБанце - измишљену нацијију и измишљену државу (иако карте совјетског академика Селишћева показују да је већина топонима у тзв АлБанији слоВенског порекла) да би спречили ослободилачки излазак Раса, односно СрБа (КолоВена/SorVena) на своје Венетско море које су у Рату појмова преименовали у Адријатику односно ЈАдранско море.

Владике српске треба да се одлучно ангажују јавно и на сваком месту и од куће до куће да мире завађену браћу, да мире укућане, да спашавају српску породицу, да прекину САТАНИСТИЧКУ ОРГИЈУ подкупљених од USAID новинара и целог естаблишмента државног који се оглушава о свакодневна породична убиства због социјалног безнађа уништене српске привреде и уништених привредних институција које воде незналице који не само да не поштују Божанске законе него и економске законе не схватају и не могу да схвате јер су се школовали за правнике, полтичаре и полицајце.

Да се изјасне српске владике против привредних убица СА ОДЛОЖЕНИМ ПЛАЋАЊЕМ јер кад сељак произведе воће, узгоји живину и летину мора одмах да му се плати и нема никаквог одлагања у плаћању јер мора сељак започети нови божански циклус јер је он слуга Божији, колон, који је слободан али зависан од Земље и њених законитости и ту нема никаквог одлагања. Владике ће многе рећи да то није њихово дело али управо је то њихово дело да буду слуге Божије неминовности, да са својим народом, са српским сељаком служе тој Божанској цикличности и да анатемишу све оне који то Божанско дело прекидају и покушавају да (од)лажу и језуитски лукаво уништавају српско село и привреду.

Да владике од Руског Патријарха захтевају да се превареним српских сељацима плате стотине и хиљаде камиона који су испоручени у Русију а нису плаћени јер неруска мафија не допушта излазак српских производа на руске тржнице таквим лукавствима да ни судске пресуде не помажу па и српски тајкуни не желе да извршавају судске пресуде руских судова обмањујући српске сељаке не само из Србије.

Да српске владике изјасне против лажи Туристичке организације која у Београдском журналу који бесплатно деле у сред Београда туристима у којем рудник живе Шупља стана под Авалом представљају као Римски рудник (од којих рудник Винчанске културе дели 5000 година) и везују их за Грчке аргонауте (јер Винчу од Грка дели 4000 година) иако и владике служе глобализму Рима и Грчке и већина носе имена Грка и Римљана, што једном заувек треба прекинути и поћи путем свето Саве и примати слоВенска имена, чиме игноришу артефакте културе Винча на којима су приказане рударске маске којима се не дише на нос јер су испарења живе отровна па су дисали на отворе са стране како би од руде живе добијали цинобер боју (КиноВар) којом су у боју Сунца бојили одећу, због чега су српски борци и у средњем веку били невиђено храбри јер нису видели ране и сопствену крв на одећи. Да се српске владике супротставе Туристичкој организацији Београда која на ДАНИМА БЕОГРАДА У МОСКВИ покушава 25. маја 2017. године да представи ТРАНЗИТНИ ТУРИЗАМ као облик унапређења туристичке сарадње Србије и Русије (уместо да представе заједничке изворе српске и руске културе у Лепенском Виру и Винчи и тако привуку милине руских туриста), док Туристичка организација Србије три дана пред презентацију није одредила своју тему јер се вероватно двоуме из раније представљене идеје у Москви да Београд претворе у европски Банког или својих проспеката ТРАНС РОМАНА којим су у Москви једнобродне српске, православне црвке представљали као романику, иако су ови храмови изникли из облика СТЕЋКА (као оностране куће/коче/Сохе рагатке) а ови идентични форми КУЋА (чија се Соха, носећа греда завршавала рагатком/рашама/роговима па Срби и данас кад поджу кров славе дизање рогова коју носи облица која на предњем делу има ГОДове) епохе Винче.

Да се српске владике угледају на Светог Саву и да мире браћу а не да буду искључиви у својим ставовима. Да штите научнике и нова октрића која откривају само део Божанске свемоћи и величја и који отркивају непрекидност деловања Божанских закона, који су трајнији од моћника који покушавају да сатру српски народ.

Да се владике српске изјасне против стратегије "америчких" банГстера који све финансијске токове усмеравају у Београд (што организовано чине и у Москви) да би "усисали" већину људи Србије у Велики Београд да би оголили југ Србије, уништили привреду остатака Србије, уништили хиљаде српских села и уништили српско село што нису успели ни комунисти. Пројекат ВЕЛИКИ БЕОГРАД МАЛА СРБИЈА се спроводи да би изгадили на простору Србије - Хазарски каганат анационалног друштва, што је Троцки покушавао и пре Првог светског рата када су из Вене уништавали у том циљу Аустро-Угарску, али их је предухитрио Лењин који је Хазарски каганат успоставио у СССРу, што је Стаљин спречио привремено па се сада Хазарија успоставља у Кијеву на основу фалсификата "америчких" професора Голба и Прицака које је разобличио највећи слависта ХХ века Трубачов Ољег Николаевич што сам ја пренео у књизи "КолоВени (СлоВени) и непрекидност културе и права" о чему сам говорио и на научној конференцији у Доњецку.

Српске владике морају не само проговорити о томе како решити проблем наталитета српског народа него и одговорити на озбиљне и аргументоване оптужбе руских публициста и научника (Асов и други) који тврде да је Римска империја смислила хришћанство да би уништила огроман наталитет слоВенског живља (како сада воде крсташке ратове против ислама због енормног наталитета муслимана, њиховог многоженства) пласирајући идеју да ће једног дана доћи Христос који ће васкрснути све мртве док су древни СлоВени живели у заблуди да се предци васкршавају рађањем деце. Данас није далеко дан када ће наука из костију мамута створити ћелије и ембрионе мамута и наћи мајку донора да носи такав зачетак. Није далеко дан када ће наука успети да из костију сваког преминулог извуче ћелије из које ће створити ембрионе за васкрнуће таквог мутанта и пре доласка Христа, али остаје обавеза Српске и Руске православне цркве да се ангажују на решавању проблема српског односно руског наталитета управо у тренутку када нас "Запад" системски уништава и "чисти" од нас наша хиљадугодишња огњишта.

Књигом "КолоВени (СлоВени) и непрекидност културе и права" на 756 страница сам показао да хришћанство није покрало древнеслоВенска, колоВенска знања већ да их је у облику православља и у структури петокуполног, деветокуполног крстообразног храма па и једнобродног звоника очувало и спасило од инквизиције Рима, што се види и руско-српког водичу по Москви ТАЈНА РУСКОГ ХРАМА И НЕПРЕКИДНОСТ СЛОВЕНСКЕ КУЛТУРЕ, ПРАВА И АХИТЕКТУРЕ.

Радом на неколико научних конференција у Москви сам одбранио православље од оптужби најпознатијег совјетског математичара Стеклова да је хришћанство криво што у Европи није било НУЛЕ и ЦИФАРА нити је постојало математичко знање јер су НУЛУ а тиме и цикличност десетоцифреног и дванаестоцифреног система одбацили грчки атомисти који су тврдили да КРУГ не може бити извор јер је сав простор у свету попуњен до ситних честица које су назвали атоми, па су заиста такви научници криви за одбацивање математике Винче и мировозрења древних СлоВена о Колу, што сам објавио у књизи "АзБучна математика Винче" јер су и НУЛА и ЦИФРЕ и АзБука настале у Лепенском Виру из "черта и реза" којим су КолоВени бележили привидно кретање Сунца које се и дан данас 21. и 22. јуна може видети како у 6 сати и 6 минута јутра формира над брдашцетом Трескавац то "Аз" које је представљено и на деветој куполи најлепшег православног храма - Покровског саборног храма који понавља структуру кнемиде из Горње Винче (култура Винче, епоха Бутмир, сада Република Српска) где је представљено Коло и прецизирано истоветним знаком који је "прочитао" као идеографски знак К...православни свештених из Чикага Светислав С. Билбија у речи ВиниК(оло), што је икавицом написано у XI веку до н. е. назив древних СлоВена: КолоВени.

Ево сам обновио и древну МОЛИТВУ ОБВЕНЧАНИХ коју би српска православна црква требала да унесе у обред венчања како би предузела низ образовних и молитвених мера да решава питање наталитета српског народа али и да одагна озбиљне оптужбе да је инструмент Римске империје којим је уништен наталитет слоВенског народа.

Српска православна црква и српске владике и Патријарх морају хитно решавати питање опстанка српског народа и наталитета српског народа а како је настало човечанство већ је давно решено, несумњиво Божјом вољом у било којој од варијанти да је то достигнуто. А како очувати српски народ и решити проблем наталитета и очувати добро име правоСлавља о томе морају говорити и делати српске владике и српско свештенство кад већ властодршци српски не чине.

Ето о томе морају проговорити српске владике.

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна

Једну младу жену из Србије данима је преко фејса малтретирао неки Хрват и тражио да изађу заједно. Причао јој је о хрватским краљевима и истицао хрватску супериорност над Србима. Очајна, обратила ми се за помоћ. Мало људи у Србији зна да читава супериорна хрватска повијест нема више од 150 година. Тек у другој половини 19. вијека Беч је стварао институције, Ватикан католичио, а католички попови и бечки ђаци измишљали приче из непостојеће хрватске повијести. Како је у 19. вијеку много Срба студирало у Бечу, студенти из тадашње Хрватске срели су се са јунацима и догађајима из српске прошлости. Један, којем се српска повијест посебно свидјела звао се Иван Кукуљевић Сакцински. Он ће касније заједно са неколицином католичких свећеника измислити низ хрватских краљева, ископати многе лажне налазе... све оно што смо имали прилике гледати у научно-фантастичној серији “Хрватски краљеви”.

Симболи једне нације и државе су грб, химна и застава. Хрватски грб први пут се налази грбовнику у фојничком католичком манастиру, као један од грбова српских земаља цара Душана из 14. вијека. Хрватску химну "Лијепа наша" написао је Србин из Винковаца Јосиф Руњанин. Хрватска застава са распоредом боја црвен-бијели-плави први пут је употребљена као српска застава Сретењским уставом 1835. године, али је забрањена ради протеста Турске. Касније је бан Јелачић ту исту заставу узео за заставу Велике Илирије. Аустрија ју је одмах забранила, да би је касније одредила за хрватску заставу и тако је остало до данас.

18300822 217650558723747 8662023455300239868 n

 

Оно што нису украли Србима, Хрвати су измишљали, а често су њихови краљеви настали на темељу сјећања на локалне српске кнезове и жупане, који онда у фантазијама ватиканских фалсификатора постају хрватски краљеви. Један од посебно популарних измишљених краљева је Звонимир. Прича каже да је Звонимир убијен 20.4. 1089. јер су Хрвати одбили његов позив за судјеловање у крсташком рату, а он их је на самрти проклео: “да хиљаду година неће имати владара свог језика!”. Након Звонимирове смрти, Хрватском је завладао мађарски краљ Бела. Хиљаду година касније, кад се клетва испунила дошао је Фрањо Туђман.

Ово је наравно тотална небулоза. Крсташки рат је избио тек 10 година касније и према томе, Звонимир за њега 1089. није могао знати осим ако није био видовит. У разним верзијама Звонимир је убијан и 1059. и 1079., већ према дневно политичким потребама. Како је могуће да народ само тако убије краљ који има своју гарду која га чува? Ко би се уопће усудио убити папиног вазала у папској земљи? Папа би ескомуницирао његове убице и на њих посало војску. Мађарски краљ Бела који је према овој причи завладао Хрватском умро је 30 година прије наводног убиства Звонимира. Заправо се ради о преписаној чешкој легенди о смрти кнеза Већеслава касније познатог као свети Вацлав. Осим тога, Хрвати јесу имали владара који је говорио на њиховом језику, звао сеАлександар Карађорђевић.

Као доказ постојања хрватског краља Звонимира дуго се наводила тзв. “Башћанска плоча” коју су идеолози хрватства називали “темељним спомеником хрватске писмености” и датирали је у 11. вијек. На тој плочи неки свећеник спомиње краља Звонимира. Плочу је “пронашао” Иван Кукуљевић Сакцински. Међутим, најновије анализе су показале да је плоча фалсификат. Облик и стил плоче немају везе са 11. вијеком. Црква у којој је плоча пронађена грађена је најраније у 14. вијеку у стилу касне романике. Како је плоча кориштена у цркви као преграда, израђена је када и црква. На плочи се налазио неки рељеф преко којег су фалсификатори уклесали садашњи текст. Када је све ово откривено, хрватски су историчари рекли да иако је плоча фаслификат, можда је постојао неки текст који спомиње Звонимира, па је стољећима касније исклесан у плочи. Можда, а можда га је исклесао и ванземаљац.

Један од археолошких проналазака на који су Хрвати највише поносни је крстионица кнеза Вишеслава која је наводно доказ да су Хрвати примили католичанство до 9. вијека. Ту крстионицу је католички свећеник Лука Јелић датирао на почетак 9 вијека., а по њему је она из Нина. Нин је мало мјесто у Крајини, гдје су по њиховим фантазијама столовали непостојећи хрватски краљеви и зато им је било важно да баш тамо постоји нека крстионица. Крстионицу је Муссолини поклонио Павелићу и од тада се чува у Хрватској. Ипак, недавно је водећи хрватски археолог, професор емеритус Никола Јакшић призано да нити је Вишеслав био Хрват, нити та крстионица има везе са Хрватима. Јакишић је након 40 година истраживања закључио да не постоји никакав хрватски споменик из раног средњег вијека и да никакви Хрвати у то доба уопће не постоје на овим просторима.

Крстионица је нађена у 19. вијеку у Венецији. Убрзо за њу сазнају идеолози хрватства. 1911. католички свећеник Лука Јелић пише како је у Нину пронашао темеље те крстионице. Тако је “Вишеславова крстионица” ушла у све хрватске уџбенике. Када су археолози отишли у Нин, схватили су да је Јелић измислио те темеље и да они не постоје. Данас се зна да је крстионица израђена за потребе покрштавања Срба на источној обали Јадрана, крајем 9. и почетком 10. вијека и свако се својим очима може увјерити да на њој стоји уклесано име српског кнеза Војислава, а не Вишеслава који није ни постојао.

Још луђа прича хрватске митолошке хисториографије је она о “персоналној унији” са Угарском. Како су најзападније српске земље биле врло сиромашне, српски владари нису имали претјерани интерес да их бране. Тако су Мађари освојили подручје од Загреба до Задра у 12. вијеку и држали га све док Угарска није пала под турску власт. Хрвати то раздобље називају “Хрватско-Угарским краљевством” и “персоналном унијом”. Кажу да су само имали истог владара као и Мађари, али своју државу. То је као да Срби кажу да су били у Српско-османском царству, персоналној унији и да су са Турцима дјелили само султана. У ту сврху измишљена је тзв. “Пацта Цонвента” која је наводни документ из 12. вијека. Међутим, Пацта Цонвента је писана језиком из 15. вијека, у њој се налази низ грешака, нпр. Коломан се наводи као син Ладислава, а био му је нећак. У мађарским изворима нема спомена о Пацти Цонвенти, нити је ико спомиње прије 17. вијека. Суочени са тим аргументима хрватски повјесничари признају да је Пацта Цонвента фалсификат, али кажу да је можда постојао неки усмени договор са непостојећим хрватским племством. Можда, а можда је постојао о усмени договор са троловима.

Кад им се спомене да се за разлику од Срба никад нису бунили него били вјерни слуге својих окупатора, Хрвати наводе Матију Губца којег је посебно форсирала комунистичка историографија. Наводно је извијесни Матија Губец подигао буну, истјерао угарску војску из Загорја, буна је ипак разбијена, а он окруњен круном од гвожђа и убијен 1573. Да је стварно у то доба неко успио истјерати угарску војску, то би подручје одмах освојили Турци. На попису кметова мађарске породице Hennyngh у селу Хижаковец из 1574. спомиње се и Матија Губец, а он је по овој измишљеној причи тада наводно већ годину дана мртав. Заправо се ради о некој локалној тучи у околини Загреба коју је умирило осам војника. Читава легенда је преписана према буни коју је водио Ђерђа Дожа против мађарског племства у Банату.

Шта још рећи о народу који је језик украо Србима, којем је граматику  написао Србин Ђура Даничић, народу који није имао ни презимена ни земље, док Срби и у Хасбуршкој монархији и у Османском царству имали своју земљу, а најстрија српска презимена нађенасу у Дечанској христовуљи из 1330. године. Чак и иритантни хрватски поздрав “бок”долази од искварене варијанте аустријског њемачког “мајн бокн” што значи “мој наклон”. Када су покатоличени расрбљени сељаци стизали у Загреб они нису разумјели њемачки, па су поздрав “мајн бокн” помјешали са својим “помоз Бог” у конструкцију “бок или бог” која се и данас у Хрватској користи.

Она жена са почетка ове приче, коју је Хрват малтретирао преко фејса и молио је да изађе са њима, обратила се мени за помоћ. Одговорио сам јој:

- Реци му да ћеш се изаћи са њим под условом да први састанак буде на гробу неког хрватског краља. –

Никад јој се више није јавио.

Мислав Хорват

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђеље по антихристу - на проповиједи "нове религије"

2017 година од Христовог страдања и васкрсења, свијету се нескривено проповиједа "ново јеванђеља".

Оно апостолско је изгубило рок учинка, бар тако сматрају моћни - ништа нам практично не доноси, ништа што овај свијет може и жели испунити. Зато је и нужна - нова благовијест, ново рођење и ново распеће из којих ће започети сигурнији пут, а звијезда Даница најавити Нову зору. Враћање Исуса у гроб, нема алтернативу!

Тим гласом, у Србији замандаљених народних музеја и ко зна гдје и како усандученог народног и духовног блага, иступа галерија Музеја савремене уметности Војводине у Новом Саду. Ето, из Новог Сада нам долази "нова благовијест" коју смо нажалост сви неким дијелом већ прихватили. Прихватили смо је не противећи се логици која исходи из пуног новчаника и празног стомака. Онако како српска мудрост сажима - пушка убија пуна, а лонац празан. Да бисмо отплатили кредите и стипендије, нахранили оца који болује од канцера, у леденом децембру платили стан и гријање - постали смо сљедбеници "нове религије".

Звучи апокалиптично и параноично?!

У Музеју савремене уметности Војводине изложбом Демијана Хирста "Нова религија", у јесен прошле године, а у организацији Британског савјета (огранак за западни Балкан), започела је врло чудна "културно-религијска деконструкција". Лого ове поставке био је лептир (симбол људске душе; лептир је претходно прободен) и мртвачка лобања, а једна од инсталација и обрнути крст - као да је у подтексту писало - у прободеној лептирици враћа се антитеза Крста (свакако повампирена).

Овогодишњи циклус "нове религије", финансиран и вођен од већ поменутог Британског савјета, покренуо је наредни исповиједни корак у истом музеју. Приказано је 6 (анти)икона "нове религије". Нови Сад, препознат као "културнији" дио Србије, проглашен је за Европску престоницу културе за 2021. годину, а са овом изложбом симболично и престоницом "новог духа" (чини ми се да је поступак сецесије Војводине започет баш овим). Пада ми на памет и да је прва масонска ложа у Србији, "Пробитас", окупљена на Петроварадину 1785. Тај Нови Сад некако баш успјева бити "нови".

izlozba

Тумачење изложбе "највећег британског савременог умјетника".

7. маја, на гласовима армаде медијских извјештаја, најсвечаније је отворена поставка (како новинари научено понављају) најзначајнијег британског савременог умјетника. Он је одликован највишим британским признањем за умјетност, а сама краљица уручила му је ту "Тарнерову награду". Од принца Чарлса 2013. примио је орден Реда британског царства. Свраставају га у личности са највећим утицајем на британску културу, а од прије двије године постао је и ректор Универзитета умјетности у Лондону.

Ко је то "културно сунце" Британије?

Грејсон Пери рођен је 1960.г. у Челмсфорду, главном граду грофовије Есекс, на истоку Енглеске. Главне ожиљке на души овог дјетета оставиће отац слабић и мајка блудница. Отац који није бринио о дјечаку напустивши породицу и мајка која се мијењајући љубавнике зауставила поред неког "новинског агента и рвача аматера". Очух ће наставити са физичким злостављањем несрећног дјечака. Како је сам писао, мајка му је била ментално болесна, хистерична и емоционално неуравнотежена, а поочим насилан и груб. Биолошки отац млитава и некарактерна протува. У том окриљу је рођен највећи умјетник данашњег Британског царства.

Све је то утицало да се дјечак развије у несигурну, рањиву и родно недефинисану патолошку личност. Његова душевна болест била је толико тешка, да је попут дављеника тражио зрно духовне утјехе и смисла. У двадесетим годинама неповратно је склизнуо у родну недефинисаност. Постаје трансвестит; тајно се облачи у сестрину одјећу, налазећи у женској улози бољи оквир за своју раслабљеност, емотивну пустош и одсуство духовне мужевности. Мајку је презрео и одбацио; прекинули су све контакте. Пробија се кроз живот сурово као звијер. Трансвеститизам постаје његов одбрамбени механизам против неизграђене мужевности, но његова сексуалност зачудо остаје наклоњена женском полу. Као такав он ипак проналази дјевојку и са њом ступа у брак. Данас имају кћерку која је навикла да јој тата носи штикле, сукње и шминку.

Grejson 

Грејсон Пери као трансвестит Клер.

И да не настављам са описом ове духовне биједе и болести, завршићу тиме да је 2003. неко оштро и лукаво око пронашло ову "идеалну болест" за вјесника "нове религије". Пери ће постати њен први иконописац. Прву хришћанску икону, насликао је Свети Лука, он је био љекар. Антикону "нове религије", насликао је болестан човјек.Грејсон Пери, британски трансвестит, вајар, графичар и сликар, носилац нових духовних и вриједносних вибрација...иконописац Антијеванђеља по антихристу, данас је широм свијета слављен. Награду за свој рад примио је од британске краљице у хаљиници, штиклама и са шминком пајаца.

У Нови Сад допремљено је 6 његових таписерија, које су врло пажљиво посложене у низ антијеванђеља и дио су иконостаса "нове религије".

Ако се прочита Перијева животна прича, јасно ће бити да је на његовим радовима осликана сва та бол одрастања, ужас разорене породице коју је омрзнуо, гријеси и апсурд уз које је дисао и које је наставио живјети. Извјесно је да је овај човјеки болестан, да се неизљечиво лијечи и да своје ишчашење духа приказује као шарени халуцинативни дизниленд, како би га свако јутро лакше пронио кроз нови дан. Оно што је мање примјетно, а најважније је - то је да врло моћно закулисје користи баш таквог болесника и његов испразни живот. Он им је најбољи примјер како треба да изгледа појединац "новог свијета и новог духа". Огорчена душа без породичног насљеђа, усамљена као вашарски пас и презрена као лепра. Њена једина утјеха остављена је у професионалном и статусном билдању Ега, бескрупулозној јурњави за бљештавилом људске славе и стимулисању страсних нагона кроз гријех и хедонизам.Таква олупина од човјека завршава свој живот у болници, затвору и паклу. Живот по тој антиикони најсигурнија је мрежа за људске душе.

Зато је Грејсон Пери одличан умјетник модерног свијета. И ево га данас под свим рефлекторима, пред свим објективима камера и фоторепортера. Клањају му се краљица, банкари, министри, умјетници, свјетина. Његовом "благовјешћу" започиње слављење културе у Новом Саду. Слављење неког новог лица.

Prijem

Пријем код краљице

Можда би заиста ово звучало као анализа апокалипсе једног параноика, да докази живота по тој антиикона нису свуда око нас. Српски породични дух је озбиљно угрожен, званично сваки пети брак се разводи. Србија је прва у Европи по абортусима. Вијести да је отац силовао кћерку, убио жену и дјецу, пуцао у старога оца због новца...више нису изненађење. Наркоманија, проституција и кладионице присутни су и у најзабаченијим дијеловима земље. Олош-елита коју чине криминалаци и криминалци-политиканти, препродаваца народне имовине, елитне проститутке и сви они улизници који зарад личне окористи служе свакој власт, сматрају се успјешним. Распродаје се обрадива земља, извори чисте воде, рудници и шуме, енергетски и теле-комуникациони системи и сервиси. Лажне квалификације и дипломе опште су присутне. Уџбеници "сексуалног образовања" се системски уводе због еротизације дјеце. Званична православна црква, заражена свим гријесима, на крају и јересима, безотпорно се приклања новом духу и оставља народ на цједилу.

Ко има очи нек` види, ко има уши нек` чује.

Изложбу су отворили амбасадор Велике Британије у Србији, представник Владе Војводине и управник Музеја савремене уметности Војводине. Јавне личности и глумци ангажовани су на популаризацији поставке, тако да они посјетиоце воде кроз изложбу, а све то се преноси посредством друштвених мрежа.


Поставка траје до 20. маја, улаз је слободан.

 

 

Свака слика је означена бројем и врло је важно пратити тај низ. Уз сваку слику је тумачење - подтекст скривен званичним, безначајним анализама.

 

Бр.1

Ова антиикона се званично зове -
"Рођење и поклоњење бораца у кавезу"

Rodjenje


Са овом антииконом започиње антијеванђеље по антихристу. Нескривена је то антитеза рођењу Господа и поклоњења мудраца у Витлејемској пећини.

Из слике постаје јасно да се ради о рођењу антихриста. Жена која држи дијете, названо Тим, је антибогородица, а дијете антихрист. Христос се родио у пећини окружен домаћим животињама и Светим Јосифом. Антихрист се рађа у кућном амбијенту, у стану, дневној соби. Лице антибогородице је лице блуднице. Она држи телефон (пандам Светом Писму) за којим антихрист посеже, дајући му огроман значај. Антибогородица и антихрист приказани су у некој опни, која је енергетски повезана са друге двије опне, тако да заједно чине троструки ембрион зла. У другој, а средишњој опни је женски лик који сједи на престолу. Без сумње то је сотонски приказ, из кога исходи дух антихриста преко блуднице. У трећој опни приказане су четири дјевојке; оне изгледају као четири савремене жене феминистичких погледа и слободног начина живота. Из њихових ликова се сугерише да су финансијски самосталне и да одбацују традиционални и патријархални оквир живота. Њих четири су приказ четири гријеха која су најтеже поробила савремени свијет - гријех гордости, блуда, неумјерености, среброљубља. И гријеси наравно исходе из сатанске опне. Ове три енергетске опне, чине антитројство пакла.То антитројство пројављује се у удобности савременог стана, опремљеног свим погодностима, са акцентом на даљински управљач, конзерву енергетског пића и кутију цигарета.

Даљински управљач је најбржи пут којим се антихрист рађа у стану савременог човјека, а енергетско пиће и цигарете су његова антипричест. Тиме се причешћују они који сједе у дневној соби и не противе се доласку антихриста.У часу његовог рођења видимо оне који му се клањају. То је јасна упоредба са три мудраца који су Христосу на дар принијели најљепше дарове овога свијета - злато, тамјан и смирну.

Антихристу се клаљају фудбалски навијач и борац из ринга. Оригинално се приносници дарова антихристу зову "борци у кавезу". То значи да су они робови антихриста и да професионални спорт није никаква снага духа, већ симулација борбе у кавезу новца, интереса и подземља. У овом симболу се показује коме служе професионални спортисти, скупо плаћени тенисери, фудбалери, боксери, рвачи....сви се они клаљањају антихристу и живе у његовој сјени. Једини њихов прави смисао јесте да заокупе пажњу маса и скрену их са пута спасења. Фудбалски навијач антихристу приноси фудбалски дрес (симбол лажног ратника), а кик-боксер рударску лампу (симбол свјетла подземља). Обојици су тијела прекривена тетоважама, демонским жиговима.

На слици се јасно види и уоквирена слика дипломца, у свечаној одори са дипломом. И та слика исходи из опне антихриста, као јасан знак да су статуси из знања, универзитетска и интелектуална елита само дио његове мреже којом покорава свијет.
Цио овај приказ посматра једно куче, које ће се до краја овог антииконичног циклуса приказивати у својим трансформацијама. Оно је симболички јако важно. То је демон који мотри на поробљене душе и упозорава их када одступе од службе антихристу.

Ова антиикона открива извор зла, показује његов приступ и земаљску моћ.

 

Бр.2

Друга антикона се зове - "Распеће"

Raspece


У званичном тумачењу, човјек са микрофоном је поочим дјечака Тима и муж дјечакове мајке (аутор пресликава свој живот). Међутим, антиикона јасно прави паралелу са Исусом и његовим поочимом Јосифом. Сцена безрезервно асоцира на Исусово распеће и Пресвету Богородицу која клечи под крстом.

Господ Исус Христос је страдао због људских гријехова; на антикони страда поочим као симбол породичне осовине. Због антихриста (приказан као дјечак који држи дланове преко ушију; он не жели да слуша присуство породице) и његових потреба нужно је разорити породицу. То је најлакше учинити ако се уништи отац породице.

Отац породице са слике држи микрофон (симбол снажног крика) и распет је напорима да би породица опстала; испред њега је паковање са храном, разлогом тог страдања (потребно је обезбједити храну). Изнад његове главе је натпис од четири слова (поредба са Христовим крсним натписом И.Н.Ц.Ј.- Исус Назарећанин Цар Јудејски). На антикони је је то лого са крана грађевинске фирме. Кран је крст на коме се распиње данашњи раднички сталеж, поробљен у савременим коорпоративним индустријским гулазима и трговачким ланцима. У раду за минималну плату они страдавају пуштајући болан крик.
Храна која стоји испод "распећа" је иделаних облика, програмиране боје меса, облика парадјза и дужине виршли.То је симбол ГМО хране, намјењене најнижној класи.

У позадини овог "распећа" је град са радничким зградама, тржним центром, стадионима, фабрикама - механизмима за уништење и производњу.
Са десне стране "распећа" стоји нека виша класа друштва, која задовољна својим новчаним примањима мирно гледа на страдање и крике. Са лијеве стране приказан је муслимански пар који се усељава у град. Усељеници су разарајућа сила већ изграђених вриједности и замјена за потрошену радну снагу.

Антихрист затвара уши над крицима; не сметају му крици, смета му присуство породице. Поред њега је наглашен познати бренд, чиме се поручује да породица страда због живота бренда.

Распеће традиционалних вриједности и рушење патријархалних оквира порука је друге антиконе.

 

Бр.3

Трећа антиикона је названа - "Изгон из раја"

Izgon

У библијском изгону из раја Адам и Ева су протјерани због гријеха непослушности, због дрзнућа да се супроставе Господу.

На овој антикони, младић (антихрист) и његова дјевојка напуштају породично окружење (аутор поново користи слике из свог живота као носаче дубљих порука; породица је симбол одбаченог раја) због личних амбиција и презира те исте породице. У лијевом углу је приказана младићева мајка (антибогородица) са својим новим љубавником (поочим је страдао на претходном приказу) која се гњевна грчи јер је син напушта. Она остаје презрена и одбачена у незахвалности. Младић (антихрист) је приказан са ајпедом (симболом савремене интелектуалности), у розим уским панталонама (симболом одбачених родних вриједности) и са лицем хладне забринутости за своје професионалне циљеве и самоостварење. На небу изнад њих сијевају муње (симбол гњева према породици) и указује се лице сотоне који се радује свијету који прихвата подвојеност, презир и одсуство саосјећања.

Антихрист на овој антикони поручује да је професионални идеал светиња и да треба бити спреман и мајку одбацити ако се противи вашем напретку.

Младић иде према новој заједници која га дочекује у десном углу антииконе. То је друштво високе класе, образованих, економски моћних, естетски усклађених робова Ега. Њихови станови су опремљени скупом техником, библиотекама које чувају филозофију успјеха, мотивацију за побједе, животописе славе...на столу је скупа храна и органски зачини. Одјећа је маркирана, наочаре познатих брендова, али очи и душе демонске. Антихрист то жели.

Испод стола га поздравља пас-костур, заправо демон гордости који ће и своје месо појести зарад славе.

Трећа антикона поручује - презрите све рајеве зарад раја ваше славе, личног успјеха и моћи

 

Бр. 4

Четврта антиикона је названа "Благовијести"

Blagovesti

На овој антиикони је представљен младић Тим (антихрист) сад већ као професионално успјешан млади власник компаније за софтвере. Његов стан је опремљен модерно и софистицирано. Храна је разноврсна, органског поријекла (сјетимо је да је на слици "Распеће" ГМО-храна симбол најниже класе), псеудо-еколошка освијешћеност наглашена је разврставањем отпадних сировина у кухињи. У његовом дому влада благодат опуштености и неоптерећеност свјетовним потребама. На кухињском столу стоје кључеви стана и скупог аута на привезку од лобање (порука је ако будете служили антихристу имаћете луксуз и удобност, али не заборавите коме служите). Антихрист је родно флуидна особа (без строге подјеле између мушког и женског рода; аутор овдје приказује себе), са одсуством симбола мужевности и патријархалности. Но он држи бебу, зачету вантјелесно или не, али свакако зачетом за нови поредак.

У библијској благовијести анђео Гаврило, доноси Богородици вијест да ће родити сина зачетог од Светога Духа.

На антиикони је приказан пали анђео (демон), такође родно флуидан (мушко-женског лика, са крилима пада) како стоји поред вазе са љиљанима.
Бијели љиљани су цвијеће и знак Богородице; у овоме случају они представљају антибогородицу којој демон показује на антихриста и његов успјех, склад и мир нове породице. Заправо демон антибогорици поручује - одбачена си да би он уживао славу и моћ.

Четврта антиикона поручује - узмите благодат земаљскога раја по сваку цијену, пређите све оквире зарад ваших жеља, уништите све оно што вас ка томе спутава.

 

Бр. 5

Пета антиикона се може назвати - "Лов на јелена"

Lov na jelena

Пета антиикона приказује савремени свијет подјељен лагодним животом поробљивачке економске класе и радника који су остали без посла. Ти радници су приказани у парковима градова под шаторима; остали су без кућа и станова које су узеле банке због неотплаћених кредита. Они протествују али их нико не чује. У лијевом углу је приказан Тим са супругом сад већ у зрелом добу (антихрист), шетају парком пуним бескућника, но опуштени и задовољни својим професионалним и статусним успјесима. Његове љубичасте панталоне симбол су узвишеног, владајућег друштва на земљи.

У првом плану ове антииконе је јелен кога савладавају црвени пси пакла. Јелен у хришћанској симболици означава вјернике одане Христу, пуне љубави и праштања, чисте и побожне. Сам Христос је најљеши јелен међу јеленима, најљепши од оних који траже висине слободе, најчистије изворе живота, а томе иду са префињеном елеганцијом и складом.

Управо тог јелена смртно рањавају пси пакла, а то су ништа друго но гријеси и задах нечистоћа које је савремени свијет подстиче и призива.

Ова пета антиикона поручује - Христа и хришћане уништити; нови свијет припада нама.
 
 
Бр.6

Шеста антиикона се зове - "Оплакивање"
 
Oplakivanje

У библијском оплакивању, Богородица и Марија Магдалена оплакују Христа скинутог са крста. Оне оплакују злурадост овога свијета, а Христос нас страдањем позива да се распнемо зарад побједе над смрћу и задобијања вјечног живота.

На антиикони "Оплакивање", приказан је антихрист који се предаје вјечној смрти пакла. У бахатој вожњи Фераријем и неумјереном хедонизму Тим (антихрист) страда на улицама савремене метрополе. Предаје свој пали дух на рукама болничара и непознате жене док поред њега стоји млада љубавница (жену је одбацио, брак уништио). На челу му се види крвави сатански пољубац због оданости духу смрти. Због вјерности животу без скрупула, остваривању амбиција по сваку цијену, гордости, блуду, безосјећаности, презирању слабих и немоћних, неограниченом хедонизам...

У лијевом углу антииконе се види папарацо магазин; на насловној страни лице Тима (антихриста) и његове нове љубавнице (симбол земаљске славе и престижа). Поред полупаног аута види се и леш пса-костура, (симбол демона који одлази са антихристом у пакао).

Ова анитиикона поручује живи брзо, уживај много, умри славан и моћан са гријесима отрованом крвљу.

 

  Уметник   "Уметник и уметност"

 

Скулптура                                     Таписерија

Скулптура                                                                                            Таписерија

 

http://www.msuv.org/program/2017-03-15-grejson-peri.php

 

 

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна

Има једна иконична сцена која се понавља од једних до других избора, од оних Милошевићевих времена па до данас.. Изборни дан, траје изборна тишина, новинарска екипа пред неким типичним бирачким мјестом, зауставља неког типичног бирача који излази са гласања...Типичан гласач, обично пензионер, налик доброћудним ликовима које сви и предобро познајемо из серија као што су Бољи живот, Срећни људи или Породично благо..

Типичан разговор отприлике иде овако:


- Добро јутро.. Да ли сте обавили своју грађанску дужност?
- Да, да, јесмо наравно..
- За кога сте гласали?
- А, то је тајна.. (уз осмијех)
- Па шта очекујете од ових избора?
(слиједи најтипичнији могући одговор) - ПА ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ!

С друге стране, неки други типични Срби уложиће велику енергију и хектолитре зноја у агитовање за неког кандидата на изборима или за неку странку, вјерујући да - када тај неко побиједи - ДА ЋЕ НАМА (или њима) БИТИ БОЉЕ. Везујући идеју побољшања живота за математички резултат избора, и једни и други, готово сви, прије или касније ће бити РАЗОЧАРАНИ. Једни одмах након избора - када схвате да њихов кандидат или странка, нису побиједили - па сходно њиховом резону то сада значи да је "пропуштена шанса" и да нам НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ. Неријетко се дешава да реакција на такав резултат склизне у провалију мржње према оним нашим и њиховим сународницима који су гласали за побједничког кандидата. У томе нема ништа чудно, онај ко се оклизне на том опасном мјесту, везао је "ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ" за резултат избора, па ће гласачи из супротног табора по природи ствари - бити кривци за то што му "НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ".

Они други, одушевљени бирачи чији је кандидат побиједио (а који идеју "ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ" такође везују за резултат избора) разочараће се касније - када се с протоком времена покаже да ни кандидат у кога су се заклињали и због кога су се закрвили са неким другим, исто тако типичним Србима, заправо није донио "хокус покус" промјену у њиховим животима, те да њима и поред побједе - ипак "НИЈЕ ПОСТАЛО БОЉЕ".

Другим ријечима - и једни и други такви, типични бирачи, биће разочарани - само зато што су претходно допустили да буду "зачарани" - једном врло негативном ИЛУЗИЈОМ.
Суштина те илузије се крије у резоновању наслијеђеном из комунистичких времена. Тада смо сви присилно изједначавани у немању и таворењу. С једне стране су постојале масе које су се трудиле да вриједно и поштено раде, очекујући - као у неком парарелигијском заносу - награду на овом свијету од свог црвеног идола у бијелим рукавицама и тамним наочарима. Ту награду су замишљали као нешто конкретно и материјално, једном ријечју - ДА ИМ БУДЕ БОЉЕ, или да БУДЕ БОЉЕ њиховој дјеци и потомцима - помијерајући тако своје очекивање у неку магловиту будућност. С друге стране, увиђали су - ма како да нису! - сав апсурд те "црвене парарелигије" и негдје у себи слутили да се и у том систему на челна мјеста пробијају они најгори, и да ствари не иду ка добру. Међутим, мислили су - то је зато што Велики вођа то не зна. Када би знао, ријешио би он то.

Да би се растеретили, била им је обезбијеђена и једна активност, слична свакодневном испољавању мржње у Орвеловој "1984-тој" - пружена им је прилика да на партијским састанцима и састанцима радничких савјета оштре своје језике и искаљују своју фрустрацију једни на другима (то се данас ради преко фејсбука и других мрежа), а мијењало се није ништа. НИЈЕ ИМ БИВАЛО БОЉЕ, иако је ослобађање од фрустрација доносило тренутно олакшање ("Како сам му сложио!"), и иако су често имали илузију да учествују у нечему великом и важном (баљезгарије о Несврстанима и понос због "поштовања" које је Црвени фараон уживао по свијету), и иако би понекад, ако би се Црвени фараон изненада лично појавио у неком колективу, добили тапшање по рамену, због којег би неко вријеме били истински срећни, иако им од тога НИЈЕ БИЛО БОЉЕ. Тапшање по рамену, растерећивање од фрустрација, гајење илузија о значају сопствене државе у свјетским оквирима, вјера у "боље сутра", и слично - све је то била СИМПТОМАТСКА терапија, од које нам НИЈЕ БИЛО ЗАИСТА БОЉЕ.

Након што је прошло неколико деценија, те законитости се у животу модерне Србије препознају тако што смо ми као народ издресирани да мислимо ДА ЋЕ НАМ БИТИ БОЉЕ уколико се промијени личност која води управу и политику у нашој држави. За ту личност агитујемо везујући за њу СВОЈЕ наде ("да нам буде боље") или је пљујемо да би та личност изгубила на изборима (опет - "да би нам било боље"). Када наш кандидат за новог "црвеног фараона" добије изборе, радујемо се и славимо ЊЕГОВ резултат мислећи да ће нам бити - знате већ - БОЉЕ, јер је Он на мјесту које смо му прижељкивали па смо и ми за један милиметар - као - порасли (илузија о величини, патрљак оног дивљења угледу Црвеног и лажно несврстаног фараона) а радујемо се и због тога што смо - као - тријумфовали над онима што су га пљували (то је оно - "Како сам му сложио").. Ако је наш кандидат изгубио, тада пљујемо по "побједнику" и неријетку се оклизнемо и пропадамо у провалију мржње - опет бркајући његов математички скор са свијешћу о сопственој вриједности (па је његов пораз сада удар на наше самопоштовање); одатле је само корак до правог осјећања аутошовинизма - мржње према сопственом народу, "крезубом и неуком" - који је изгласао неку "будалу". И тада пљујемо по том народу и проричемо му пропаст, "гашење свјетла" и како му НИКАДА НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ, јер је гласао како је гласао, док смо ми мирни и спокојни, у кули од слоноваче гордости, као да нас се то не дотиче. Тада маштамо о одласку из земље, тамо негдје у неку далеку земљу у којој ће нам БИТИ БОЉЕ. Ово је још једна дјечија фантазија у којој се одлаже рад на поправљању реалног стања, на неко вријеме у будућности, или на неко друго мјесто.

А НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ ни од тога... Јер, то би било као када би се сељак на јесен надао да ће нешто пожњети или убрати, само у зависности од тога да ли је година као година била кишна или сушна, родна или неродна, а да претходно није ништа ни заорао ни посијао, нити се о томе бринуо.

Кажем и сматрам то што сам написао јер је сваки политички избор који наши бирачи направе, одређен првенствено представама - увјерењима која тај народ носи у свом колективном несвјесном, а једно од најважнијих је оно које сам описао, причајући причу из времена Црвеног фараона - да ЋЕ НАМ БИТИ БОЉЕ када неки лик на политичком врху наше државе (или сатрапије, али да се не понављам) буде замијењен неким другим.

То је ДУБОКО ПАСИВНО гледање на ствари, и потпуно недјелотворно, међутим - оно је само дио нашег новог културног обрасца. Поред тога, важан негативан дио тог обрасца је и НЕМАЊЕ СВИЈЕСТИ О ГРАНИЦИ ИЗМЕЂУ РЕАЛНОГ И НЕРЕАЛНОГ. Преведено на мало једноставнији језик - то је оно када пратимо популарне ријалитије и на оно што ти потпуно нереални ликови ураде, реагујемо својим РЕАЛНИМ емоцијама, као да је у питању стваран живот. Посљедица тога је да ми као народ НЕ УМИЈЕМО ДА РАЗЛИКУЈЕМО ПОЛИТИЧКУ ПРЕДСТАВУ ОД РЕАЛНИХ ПОЛИТИКА И ЊИХОВИХ РЕЗУЛТАТА. Стога је могуће да и Велики сатрап представи себе као непоколебљивог борца за српске интересе и идеале - Он који је потписао укидање српских институција на Косову и Метохији, а да се с друге стране један кандидат који признаје исфабриковани "геноцид у Сребреници" представи као довољно патриотски бирач да за њега може гласати велики број иначе родољубивих Срба; с треће стране - невјероватно велик број људи је гласао за измишљен лик који не постоји (као када бисте гласали за Пају Патка или Дарта Вејдера), а с четврте - било је могуће да се један од кандидата, баш онај који је пренио питање Косова из надлежности УН гдје смо имали шансе због својих пријатеља који тамо сједе, у наручје ЕУ која нам је непријатељ, ни не трепнувши представља као ПАТРИОТСКИ настројен кандидат?!

Превише смо потонули у виртуално. У иреално.. Исувише се својим мислима бавимо тиме, на то трошимо сувише емоција.. Од тога нам сасвим сигурно НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ, или хоће - у мјери у којој се на наш реални живот одражава неки добар скор који постигнемо у некој видео игрици или неки нови ниво на који у тој игрици пређемо. Нервирамо се и гриземо, надамо се и ишчекујемо "ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ" - тако што ће неко побиједити или бити поражен на изборима. А свој ангажман схватамо као вођење онлајн битака и евентуално - излазак до изборног мјеста, заокруживање редног броја и убацивање "судбоносног" папирића у кутију. А до тада и послије тога, шта радимо? - ЧЕКАМО - да нам отуда или однекуд друго сване, и да нам - већ погађате - "буде боље"..

У СВИМ ОВИМ СЛУЧАЈЕВИМА, МИ ИЛИ БЈЕЖИМО У ИЛУЗИЈЕ ИЛИ СЕБИ ПРЕДСТАВЉАМО ДА ЋЕ НАМ "БИТИ БОЉЕ" КАДА СЕ ПРОМИЈЕНИ НЕКА ОКОЛНОСТ ИЛИ ВИШЕ ЊИХ - ОДНОСНО НЕШТО ШТО ЈЕ ИЗВАН НАС САМИХ.

А шта смо сами у свом животу урадили "да би нам било боље"? Колико смо учили, колико научили, колико се заиста трудили и радили, колико размишљали и планирали, колико се организовали - али не у појавној (позоришној) политици, већ у реалним животним биткама, и то на конструктиван, хришћански начин?

02. април 2017. - дан избора..
Све новине и све вијести претрпане су причама о току избора.. За то вријеме, у Нишу, у приземљу једне мале стамбене зграде експлодира плинска боца..
Од силине удара урушава се плафон који је уједно и под за горњи спрат; на несрећу баш у тој соби било је двоје младих близанаца, старих 18 година, брат и сестра.. Обоје пропадају спрат испод и гину..

На медијима вијест, да не може бити "типичнија" - "НЕСРЕЋА У НИШУ, ДВОЈЕ ПОГИНУЛИХ". Математички прецизна информација. Али да ли може да пренесе 1% стварног размјера ове ужасне трагедије? Родити двоје дјеце, близанаца, сина и кћер, радовати се првој ријечи и кораку, поласку у школи, пребољети са њима све дјечије болести, бринути се и веселити, дочекати да постано пунољетни, а онда - у тренутку краћем од трептаја ока - ИЗГУБИТИ ИХ.

На интернету затим - жестоке реакције. Проклињемо комшиницу која је несмотрено унијела плинску боцу у свој стан испод погинулих.. Проклињемо државу, сумњамо у Бога који је такву трагедију дозволио..
Мислимо да смо у праву, а уствари - само се РАСТЕРЕЋУЈЕМО ОД ФРУСТРАЦИЈЕ. Мислимо да тиме чинимо нешто добро за друге, а уствари олакшавамо СЕБИ душевни бол.

Боље

 

А јесмо ли се сјетили да одвојимо тренутак времена, јесмо ли стали, јутрос када смо улицом ишли на посао, и у себи се, онако од срца помолили Богу, да у своје наручје прими те двије душе, и да њиховим родитељима који сада проживљавају што се не жели ни највећем непријатељу, дарује снагу, вјеру и смирење? Колико нас ће отићи данас до цркве, и упалити двије свијеће за два млада живота која су изгубљена, и барем још једну, за милост од Бога, за њихове ближње који остају без њих?!
Можда неко од нас зна или има некога у Нишу.. Колико од нас таквих ће назвати свог ближњег у Нишу и рећи му да се распита да ли унесрећеној породици нешто треба?

То би било ПРАВО ДЈЕЛОВАЊЕ. Дјеловање које у свим аспектима живота - НЕДОСТАЈЕ.
Недостаје јер смо научени, издресирани да другачије функционишемо - и у складу с тим су нам и избори које чинимо и у смислу тога шта ћемо (или нећемо) урадити, и како ћемо гласати.

Због тога дјелујмо, не обавезно ни у оквиру система, нити нужно као његов непријатељ, већ БЕЗ ОБЗИРА НА СИСТЕМ, тамо гдје можемо и гдје има реалног ефекта. И Христос је сишао међу нас не мијењајући политички систем Римског царства и не кандидујући се на изборима, а могао је - као Бог - једним својим мигом разорити не само Рим, већ и читав свијет.. Учинио је тако јер је било много више ПРИОРИТЕТА које је требало урадити. Требало је неког излијечити, некоме вратити пољуљану вјеру.. некоме обрисати сузу са лица.
И Он то ради све до данас. Не бринимо - то неће вјечно трајати, али тих приоритета толико има да Дан свођења рачуна још увијек није освануо, иако знамо и вјерујемо да ће осванути.

Зато ДЈЕЛУЈМО. Обришимо некоме сузу. Посадимо дрво. Научимо нешто ново. Овладајмо неким новим језиком. Рјешавајмо МИ своје проблеме а не очекујмо да нам се то ријеши политичким захватом негдје "горе".. Измирујмо се.. Назовимо пријатеље, рођаке, кумове, можда чак и родитеље с којима се нисмо дуго чули.. Гајимо и развијајмо пријатељске односе са људима који су нам важни.. Посјетимо на сваких 3-4 мјесеца неки манастир, спријатељимо се с монасима, помажимо им.. Отиђимо у своју мјесну цркву.. Научимо тропар свог свеца.. Молимо се ујутро и увече, захвалимо Богу на сваком дану који нам је даровао.. Заснујмо породице, гајимо дјецу..
СПИСАК ЈЕ БЕСКОНАЧАН - допишите сами, и што је још важније - УВРСТИТЕ ТО У СВОЈЕ НОВЕ НАВИКЕ..

Када као појединци тако будемо приступали реалности, НЕЋЕ БИТИ ДРУГЕ НЕГО ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ.

А тек када бисмо као друштво и народ овакав приступ уврстили у свој колективни ментални склоп, не смијем ни помислити гдје би нам био крај.

Када ми постанемо бољи, тада ће нам и бити боље.

Ромен Луис

Последњи текстови

Драгослав Бокан : Неповерење

Драгослав Бокан : Неповерење ...

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ДАРВИНА И ДРУГИХ ПРОБЛЕМА У СРПСКОМ ДРУШТВУ ПОСЛАНИЈЕ ВЛАДИКАМА СРПСКИМ

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ...

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђеље по антихристу - на проповиједи "нове религије"

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђељ...

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, т...

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ...