Непокајани српски грехови - Драгослав Бокан

Оцена корисника:  3 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Ретко када пишем текст у коме је скоро све речено већ у самом наслову. Јер се тиме губи оно лагано разоткривање поенте написаног, оно што читаоца везује за текст и полако га увлачи у тему. Али се овако одмах истиче оно најважније од најважнијег, оно што треба да имамо пред собом стално на уму, шта год да радимо и о чему год да размишљамо.

Српски греси. И то они најцрњи, НЕПОКАЈАНИ.

Прва реакција на овакву изјаву код највећег броја читалаца биће, углавном, везана за привидни парадокс: ”Какви то па 'српски силни грехови', кад се зна да смо ми, одувек, жртве, а не џелати и злочинци, кад су се нама догодили и Јасеновац, и Јадовно, и прелаз преко залеђених албанских планина, и велико страдање војно способног и цивилног становништва у Великом рату, и аустроугарски покољи у Мачви, немачка стрељања у Крагујевцу и Краљеви, хрватски геноцид над њиховим српским суграђанима, ничим изазвано НАТО бомбардовање, језива мучења Срба у сплитској Лори и на толико других места, мрачних подрума, крвавих стратишта...?

То накнадно питање мојих зачуђених саговорника наизглед помера перспективу одговора на оно претходно - о СРПСКИМ ГРЕХОВИМА, непокајаним и зато нараслим до пуцања и неподношљивости.
Али, није тако. Јер и сопствени греси имају свој неизбежан удео у страдању, како појединаца, тако и читавих народа. Посебно ако су ПОЧИЊЕНИ ПРОТИВ СОПСТВЕНИХ СУНАРОДНИКА, СВОЈЕ БРАЋЕ И СЕСТАРА ПО ПОРЕКЛУ, НАЦИЈИ И ВЕРИ.

Ти српски ”унутрашњи”, унутар-национални, аутодеструктивни греси издаје сопствених сабораца, отаџбинских идеала и завета, наше аутентичне традиције и вековног Предања, свега оног у шта су веровали наши преци из много славнијих и српскијих времена него што су ова модерна... труле са неподношљивим смрадом и просто вриште на нас из својих паклених дубина.

Оног тренутка када смо изабрали ”братство и јединство у идеологији (југословенству, комунизму, Титу и партији, атеизму, хедонизму, партијској припадности, свом завичају, интересној групи...)”, уместо некадашњег српског ”братства и јединства у Христу (и светосављу)”, ми смо пали у стање пре нашег колективног и саборног крштења и спасоносног препознавања своје праве улоге у историји и у вечности.

Постали смо, оваквим скретањем са свог истинског Пута, обични дивљаци и беспомоћни урођеници без икаквог искуства и стварног познавања ствари, без контекста и мудрости, без оријентације и опредељења, духовне вертикале и смисла, јединственог смера и заједничког циља. Историјски слепи путници, цивилизацијски сирочићи, бунтовници без разлога (са самоубилачком идејом како је боље бити ”млад и леп леш”, егзибиционистички-откачена карика него актуелни и чврсти део вековног, генерацијског ланца предака и потомака)...

А све је почело династичким надгорњавањем унутар две (или три, како се узме) српске династије, потекле од херојских предводника наших устанака против турског ропства.
Па се наставило неједнаким развојем СРПСКЕ ХОРИЗОНТАЛЕ (границе, територије, физичка слобода од спољног непријатеља, војна оспособљеност и наоружаност, економски услови живота и рада, место на политичкој мапи Европе) и НАШЕ ОТАЏБИНСКЕ ВЕРТИКАЛЕ (односом народа и, посебно, државе према Цркви и вери; снага духовне културе; чојство као корекција јунаштва; однос према заветима предака и према братској Русији; Спасење у вечности а не какав привидан успех у времену као врховни циљ свих српских акција и планова). Наше физичко ослобођење, нажалост, није праћено и слободом душе и духа, осећања и вере у Бога (на начин на који је то било присутно пре пада у вишевековно ропство под Турцима)...

Након тога је на велика врата у српски живот, друштвени поредак и обичаје ушла ПАРТИЈСКА ПОЛИТИКА (прве три српске странке су основане 1881, а први парламентарни вишепартијски избори су организовани 1883. године) и све поделе њом изазване.
Е, то је скоро па дотукло осећање првобитног заједништва (наследника цар Душанових оклопника и Милоша Обилића, потомака Светог Саве Српског и Светог Великомученика Кнеза Лазара) нашег рода.
Долазило је до најразличитијих сукоба, свађа, мржње и непријатељства горег него према свим иноверним и иностраним противницима. Па је, као део тога, наша историја почела да буде испуњена атентатима и заверама ”нас против нас”, Срба против Срба, одликованих јунака из најжешћих бојева против њихових исто таквих дојучерашњих сабораца.

Ту је дошло до кобног мешања ”баба и жаба”, истине и лажи, свега најгорег и најбољег у српском народу: до тога да се уз скут наспособнијих међу Србима улизички увукла маса најгорих и најпокваренијих ”истомишљеника” (из исте партије или династичке групације), па смо имали на свим странама унутрашњег фронта једнак број способних, као и неспособних, вредних и лењих, паметних и глупих, мудрих и лакомислених појединаца.
И тако су се одвратни сналажљивци лукаво и вешто пењали по подвизима и победама њихових неупоредиво квалитетнијих и храбријих ”партијских другова” и ”сабораца”, док су се, истовремено, брутално међусобно истребљивали они најбољи у српском народу.

Па смо тако имали на једној страни, рецимо, будућег војводу Степу Степановића (”карађорђевићевца”) а на њему супротној и супротстављеној никог другог до будућег војводу Живојина Мишића (”обреновићевца”) и тако редом, до последњег војника, службеника, студента, професора, свештеника, сељака и трговца.
И једино би српски ратови за ослобођење на тренутак прекидали ово језиво братоубилачко сукобљавање (често и крвопролиће) - до следеће прилике, одмах након потписаног примирја. Са све најужаснијим оптужбама на рачун ”оне друге стране” у овом кошмарном сукобу несмањеног интензитета.

Због тога су Срби почели да славе искључиво своје (често и трагичне) ратове, са оноликим погинулима - јер је то постао последњи доказ нашег каквог таквог заједништва и тврдог припадништва истим идеалима...

А онда су дошли страшни удари наметнутог ЈУГОСЛОВЕНСТВА (од стране наше одрођене интелектуалне, државничке и уметничке елите), које је уништило дотадашњи светосавски спој Државе, Цркве и Народа (а он је постојао, на одређен начин чак и у доба српског ропства) и нашу Цркву претворило у само ”једну од верских заједница” нове хипер-секуларне државе Срба, Хрвата и Словенаца.
Српство је постало главни непријатељ југословенства, исто колико и хрватство - па чак и више, јер је дотадашњи српски краљ имао потребу да се доказује ”чишћењем (противника југословенства) у сопственом дворишту” и срамним одбацивањем сваког истицања српских победа у тек завршеном рату.

Уместо јачања српске кохезије, а након оноликих жртава поднетих у чак седам узастопних година (1912-1918) ратовања, Срби су постали само ”трећина нове југословенске нације” (остадосмо са трећином нове ”заједничке” химне, трећином југословенског грба, промењеним распоредом боја и симбола на државној застави). А у српски Генералштаб уђоше наши доскорашњи непријатељи и поче додатно неповерење и спремање нових (некада аутроугарских, а сада југословенских) официра за напуштање својих јединица и положаја, колективно дезертерство и бестидни одлазак у редове усташке армије у оквиру оне паклене, антисрпске ”Независне државе Хрватске”.

Све се то зачело и породило се 1918-те и има непојамне, још неистражене последице у годинама након тога. Са све укидањем Видовдана, 1929. године, као државног празника од стране Александра Карађорђевића (да се не би љутили Хрвати и други народи новостворене, франкенштајновски састављене државе), и другим, томе сличним манифестацијама отпора државног ”интегралног југословенства” према заветном, отаџбинском (”политички некоректном”) српству...

На то, у следећем таласу нашег унутрашњег греха (према самима себи), долази онај страхотни комунистички фанатизам, уз громогласно урлање: ”Носим капу са три рога и борим се против Бога”, ”Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара”, ”Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша”... са логичним и непосредним последицама оваквих стихова.

У рату (и одмах после њега) су комунисти, у партизанским униформама, хладнокрвно убили преко 300 православних свештеника и срушили 180 наших цркава. И то у време када су исти такав крвави посао према српском свештенству и нашим храмовима обављале и усташе, баш као и Мађари, Бугари, Шиптари, Немци, Италијани...

А након такозваног ”ослобођења” падају и крвожедне изјаве типа: ”Србији није пуштено довољно крви!” (из првог, одмах осветничког говора Милована Ђиласа у тек ослобођеном Београду, октобра 1941. године) или ”Премного вас је остало у животу, али имамо времена да ту грешку исправимо (упућено Србима од стране макар формално, биолошки Србина, Слободана Пенезића ”Крцуна”), а на основу оне чувене Титове усмене пресуде: ”Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости!”...

Партизански џелати даноноћно обављају свој братоубилачки ”посао”, како током рата, тако и после њега (па тако партизан Милан Бата Јанковић своје жртве у Чачку, током 1941. године, убија чекићем који држи у руци са навученом црвеном рукавицом, а чувени комунистички егзекутор, одемоњени Владан Мићић противнике ”новог поретка” током рата и револуције који му допадну шака убија - маљем, попут помахниталих усташа).

О томе се није причало у годинама комунистичке свевласти и ми и дан-данас живимо под последицама ове колективне индоктринација и прећуткивања праве, потпуне истине.

Али, тада се дешава и онај колективни чин безочне пљачке најширих могућих размера.

Сваку, али дословно сваку кућу, сваки иоле већи и сређенији стан отети су од својих власника и у њих су се уселили новодошли разбојници са идеолошким покрићем за овакву дивљачку отимачину.
Сви легални власници ма каквих материјалних добара посташе тако ”народни непријатељи” и ”сарадници окупатора”, а да би се њихове породице немилосрдно избацивале на улицу а у њихове још топле кревете усељавали идолошки подобни ”ослободиоци”. Да не говоримо о великим имањима, пољопривредним газдинствима, приватним фабрикама и индустријским постројењима.

Приватни фото-албуми су гажени блатњавим цокулама, дечије играчке, књиге и клавири бацани у ђубре, стилски намештај цепан секиром за огрев, а уметничке слике гуране у мрачне подруме и таване тек заузетих кућа.

Тек пристигли разбојници у униформи са петокраком, попут сваке организоване криминалне групе, кренуше да бирају шта је чије и да деле туђе, покрадено и отето. А отето - проклети, лепо нас учи српска народна пословица.

Шетају улицама престонице и свих других српских градова и узимају шта им драго, убијајући, пребијајући и затварајући на дугогодишњу робију све који би им засметали у овој непојамној пљачки (отете имовине која би се, данашњим валутама, мерила стотинама и хиљадама милијарди долара или евра).
Било је ту и безочног цинкарења, паљења цркви и имовине, претњи, уцена, малтерирања, силовања, безочног уцењивања несрећних супруга заточених ”сумњивих елемената”... и још толико тога.
Читав пандемонијум најтежих грехова и злочина.

Све то је политички Запад, у оквиру међународног (предхладноратовског) договора на Јалти мирно гледао (стране амбасаде демократских земаља су се усељавале у отете куће бивших власника без њихове дозволе или макар питања новоусељених дипломата ”чије је то”), а многострадална Русија (која је водила свој унутрашњи рат са сопственим гресима и безбожним, бездушним комунистима) није могла ни себи да помогне, а камоли нама.

Тада је почињено толико грехова да се то речима не може описати. Наших домаћих грехова, учињених речју и делом, (најчешће потпуно) свесно и (само понекад) несвесно.

Читава нова држава је лежала на невиној крви, на општој отимачини и прећутаним, унапред опроштеним, најстрашнијим злочинима (који се нису ни сматрали за нешто незаконито, а камоли кажњиво).

У нечијим становима и кућама су сада живели нови власници, са децом која ће се, касније, претворити у ”елиту нове Југославије” и до дана данашњем нам мерити и одређивати судбину (део њих као ”антикомунисти”, део као ”глобалистички грађани света”, део као ”бегунци из земље”, а остатак као ”незаинтересован за политику”). А сви са почетним капиталом добијеним породичним наслеђем нечега што, у ствари, не припада ни њима, ни њиховим очевима и дедовима.

Тај грех је НЕПОКАЈАН, до дана данашњег, уз све оне раније, нимало мање, ни безначајније (али не тако масовне, општеприхваћене и прећутане).

И зашто се онда чудимо својим непрестаним узастопним страдањима?

Чему ударање песницама у груди и гнев на Бога (који, тобоже, ”ћути” и ”не помаже унесрећенима”)?

Како је могуће да никако да схватимо ШТА ЈЕ ТО СРПСКИ ГРЕХ, нас самих према себи и онима (међу нама) који су страдали само зато јер су били на путу нечијој амбицији, похлепи и заблуди?

Без покајања и повратка Цркви и светосавском, православном хришћанству НЕМА НАМ НИ ПРОМИЛА НЕКАКВИХ ШАНСИ ЗА СПАС И ОБНОВУ.
Не иде то тек-тако, нити може да буде оно што нисмо заслужили (а заслужује се само вером, молитвама, сузама и стварно искреним покајањем).

Српски пут у будућност води преко Цркве и Христовог распећа.
Тако и никако другачије.

Зато сам све више уверен у то да нам нема спаса без колективног покајања и повратка нашем православљу, истом оном које је водило Стефана Првовенчаног и краља Милутина, Стефана Дечанског и деспота Стефана Лазаревића, Макарија Соколовића и ђакона Авакума, вожда Карађорђа и господар Милоша, Стевана Синђелића и хајдук-Вељка Петровића, Васу Чарапића и Михаила Катанића, Његоша и Марка Миљанова, Војислава Илића и Ђуру Јакшића, војводу Радомира Путника и Милунку Савић, Илију и Милутина Гарашанина, митрополита Михаила Јовановића и кнеза Михаила Обреновића, Милана Ракића и Јована Дучића, Николу Теслу и Михаила Пупина, јасеновачког великомученика Светог Вукашина Мандрапу и премудрог владику Николаја Велимировића, генијалног Милоша Црњанског и пророчке мисли оца Јустина Поповића...

Све су то наши православни и истоверни преци, који у српству нису гледали само баналну крвну везу, нити гордо мерење наше колективне ”старости у историји”, а у аутентичној ”српској идеји” нису налазили ништа друго до саборно окупљање око породичне славе и црквеног олтара, заједничко причешћивање пред бој и братски, јуначки ”одлазак на суђено место”.

Покајање је једини, онај узак, али спасоносни пут што нам нуди спас ”из тунела усред мрака” (у коме, очито, и даље злокобно ”сија звезда петокрака”)...

Заглавили смо се у међупартијским и идеолошким сукобима, све носећи тешко камење и зарђале гвоздене окове југословенске и комунистичке утопије. А непокајани, неисповеђени и непричешћени. Надути од својих нараслих, малигних, по читавом нашем бићу (и потомству) размилелих грехова...

Ово није само тема за размишљање, већ и за непосредну и хитну акцију духовно-историјског, личног и колективног самоочишћења. И коначног српског, довољно одлучног и конкретног отрежњења.

Потребно је ”посрбити Србе” и поново их оправославити и христијанизовати, учинити макар мало сличнијим нашим великим и славним, озбиљним и узорним прецима.

Последњи текстови

Драгослав Бокан : Неповерење

Драгослав Бокан : Неповерење ...

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ДАРВИНА И ДРУГИХ ПРОБЛЕМА У СРПСКОМ ДРУШТВУ ПОСЛАНИЈЕ ВЛАДИКАМА СРПСКИМ

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ...

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђеље по антихристу - на проповиједи "нове религије"

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђељ...

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, т...

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ...