СА ОВЧАРА И КАБЛАРА, БОГОМАЈКА ПРОГОВАРА...

15672618 10154807625959144 8138921487820360923 n

Кад год пролазим путем ка Чачку или Ужицу, сваки пут ми поглед остане прикован на велике металне табле које нас позивају да посетимо манастире Српске Свете Горе.

 

Поетски низ хришћанских празника у именима ових манастира овај путнички призив само додатно појачава: Ваведење, Вазнесење, Преображење, затим Благовештење, Успење, Сретење, па онда и Илиње, Јовање, Никоље и, на крају (или почетку) Света Тројица.

Са обе стране Западне Мораве, на некада неприступачном планинском терену, усечен у клисуру између Овчара и Каблара, налази се читав грозд међусобно повезаних православних манастира, одмах уз остатке самотничких шпиља и испосничких пећина из средњовековних времена.

Настали након Косовске битке и у следећем веку (оном пада славне византијске и оне последње српске престонице), ови камени манастири-тврђаве су и реални доказ одговарајуће припреме нашег народа за часно духовно преживљавање током дугих векова турске окупације.

"Не бојте се оних који убијају тело, али душу не могу убити (бојте се више сваког онога који може и душу и тело погубити у паклу)", учи нас сам Исус Христос, незаборавном поуком из Јеванђеља, и то је био духовни основ за обликовање најважније пароле српске заветне идеје ("За крст часни и слободу златну!").

Нестанком средњовековне српске државе није нестало и светосавље.Оно се унело (и узнело) у наш Косовски завет, изнутра га обликујући и снажећи.
Тај светолазаревски, непоколебљиви царски и косовски завет дао нам је нову снагу и мотив за даљу борбу, уз јасну свест о нашим приоритетима у вечној бици са Злом.

Уз "крсне славе" и светитељске анђеле-чуваре православних српских породица, пресудна је била градња (и обнављање) манастира.
Ваљало је спречити "преверавање" у ислам и кобно одбацивање аутентичног православно-српског идентитета у стотинама година, кроз хиљаде искушења и дословно безброј прилика за духовно одрицање и продају душе...

15697310 10154807637134144 6200988525546201310 n

Тако су настали и овчарско-кабларски манастири, као и све оне испоснице удубљене у тамошњим пећинама током векова након пропасти "српског Царства".
Србија се тада бранила крстом и вером, те непопустљивом оданошћу оном што је зачео и успоставио, једном заувек, наш Свети Сава...

Све те мисли су ми навирале, као саме од себе, док сам јуче по ко зна који пут јурио крај ових металних путоказа са ђерданом манастирских имена.

И реших да, са пријатељем, овог пута прекинем уобичајени приступ "вечите журбе" и коначно скренем с пута, у планинске врлети над Овчар-бањом....

Окренусмо се трагом "благовештењског" путоказа и ускоро стигосмо пред тражени манастир, ненамерни циљ овог случајног хаџилука.

Посвећен мистичном Богородичином сусрету са Архангелом Гаврилом и Духом Светим (тренутку чудесног Исусовог зачећа) - тачно девет месеци пред Христово рођење и први (витлејемски) Божић у историји - овчарско-кабларски манастир Благовести је посебно запамћен у нашем Предању као место у коме се замонашио српски патријарх Павле.
Било је то неке давне послератне године, када је искушеник Гојко Стојчевић (чудом излечен од туберкулозе) ту дошао са читавим братством манастира Рујан и одлучио се (у 33. години живота!) за монашки животни пут и најтежи хришћански завет (добивши апостолско име Павле за ту прилику).

А то нас, опет, подсећа на прилично поуздан податак о светогорским монасима који су управо овде избегли у два велика таласа: после напада каталонских освајача на Атос и након трагичног српског пораза на реци Марици.
Светогорци су овде, у пределу што већ на први поглед подсећа на њихов првобитни (духовни) завичај, саградили нови Богородичин Врт, у коме је одмах уведен светогорски ред и поредак (који и данас управља монашким животима српске верзије византијске "монашке републике")...

15726223 10154807629219144 1387526748771475020 n

Феликс Каниц у својим успоменама истиче духовне врлине и аскетске подвиге монаха ових манастира, толико изнад свих других манастирских братстава тог времена (у Манасији, Раваници, Студеници..., око 1860. године).
Он овде не види првенствено обичне "житеље манастира", већ - модерне анахорете и испосници из светоотачких житија...

Тим трагом је, очигледно, ишао и Свети Отац Јустин Ћелијски, када је мрачне године Другог светског рата провео овде, скривен од непријатеља у духовној лабораторији сретењског манастира...

Сада је овде исто као некад.
Ништа се суштински није променило, све до данас...

15780695 10154807641529144 6410675672016465987 n

Прилазимо манастиру, шћушуреном као да се крије од свих нежељених и недобронамерних погледа, баш као и током вечних сукоба са Турцима и исламом.
Ту се из године и годину (па тако вековима) чувала вера и национална свест српског народа, унутар манастирских зидина "окађених тамјаном, освећених молитвама, напојених сузама хришћанских страдалника, орошених мученичком крвљу".

Благовештењски олтар је опточен пастелним фрескама зографа Митрофана из седамнаестог века, које сам имао прилике да полако, с поштовањем, обилазим, једну по једну, да сричући читам једва видљиве ознаке и лагано их целивам (осећајући реалну хладноћу зидова под уснама и длановима).
Свети Сава, Свети Симеон, Свети Кнез Лазар, Свети Стефан Дечански... у доњем низу се нуде целивању и погледима посетилаца, а изнад њих су осликани кружни медаљони са светитељима, мученицима, апостолима... који измичу нашој пажњи и оштрини погледа.
Над овим редом су најважније сцене из Христовог и Богородичиног живота, а изнад њих - анђели и арханђели у "Небеској литургији", четворица јеванђелиста и строги, моћни лик Сведржитеља, Пантократора.

Испред олтара је непропорционално велики и збуњујуће високи, позлаћени иконостас (уз то и заклоњен полијелејем), са чудноватом комбинацијом сасвим нових, очуваних старих, оних временом нагрижених и данас скоро невидљивих икона.

Пробрах погледом иконе које ми се учинише најлепшима и намах завртех у мислима овај фантастични боготражитељски карусел (икона, фресака, сећања, полутаме, свега прочитаног, прохујалих времена, помрлих монаха, црквених барјака...).
Ту су и прелепе стаклене посуде са џемом од кајсија, осликане дрвене варјаче, иконице Богородице Одигитрије (чији се оригинал налази на северној страни унутрашњисти цркве), књижице и каталози најразличитијих годишта, бели мермерни гроб са посмртним остацима смедеревскох митрополита Софронија (са почетка XVII века), упозоравајући натпис из наших дана како је забрањено фотографисање...

Подсетих се тад како је овај манастир некада (све до доласка комуниста на власт) у власништву имао преко 260 хектара земље и шума (и читаву Овчар Бању приде); да се "Благовештењско јеванђеље" данас чува у Бечу као драгоцени духовни и историјски раритет; да су овде боравиле, молиле се Богу и живеле читаве генерације најученијих и духовно најспремнијих Срба...

Са нама је све време млада монахиња, лица покривеног црним шалом, чије образовање и ненаметљива достојанственост просто исијавају из тог необичног, љубазног и тихог присуства.

Понесосмо џем и иконицу и упитасмо, пред растанак, ову стрпљиву домаћицу сестринства: "који је њој манастир, сем овог, највеличанственији, некако најближи Богу?".

Након краћег нећкања, она се отвори и одаде нам тајну своје везаности за "Успењски манастир", високо горе, у каменом орловском гнезду изнад реке.

Кренусмо, трагом поуздане препоруке, ка тој духовној осматрачници, другом и последњем манастиру за тај дан и ово непланирано ходочашће.

Успут прођосмо северном страном црквице где су положене прелепо (краснописно) длетом "изрезбарене" камене плоче са старинским, бајколико украшеним натписима...
И сетисмо се, пред тим украсним ћириличним словима (оквашеним скором кишом) читаве историје Благовештења: народних збегова, турских паљевина (манастир је више пута рушен и препуштен огњу), бруталних хајдучких разбојништава (мучењем су уморили игумана Исаију, самим почетком фебруара 1887. године), крволочних бугарских батинаша (неке монахе у овчарско кабларским манастирима су убили мучењем, а неки су полудели од страшних болова), цинично-сурових Немаца (оца Николаја из Благовештења су терали да нетремице гледа отворених очију у сунце, док се није онесвестио, да би га, убрзо затим, стрељали на Бањици), безбожних Титових партизана (што су терали, све смејући се, благовештењског монаха Василија да километрима трчи пред њиховим џипом, од Овчар Бање до Пожеге)...

Тешка и величанствена повест, уписана у ону једино истиниту и савршено објективну Књигу Живота...

Сиђосмо низбрдо, прођосмо хаотично "уређеним" центром Овчар Бање, завртесмо се улево крај споменика (можда и гробнице?, не знам) песника Бранка В. Радичевића - оног што је лично осмислио и основао "фестивал у Гучи", те написао и драгоцену књигу о крајпуташима, поново из заборава извлачећи ове егзотичне народне надгробне споменике - и пођосмо крај саме Мораве, паралелно са реком и путем.

Магично зеленило реке нас подсети на наше скоро већ заборављене морске успомене.
Лепи предели овог краја Србије су то остали чак и сада, у најружније могуће доба (у зиму, а без снега)...

Прођосмо без заустављања улазе у неколико манастира Српске Свете Горе и настависмо право, пратећи ток Мораве, па онда, нагло узбрдо, у висину...

Дођосмо тако до самог врха (до Јовањског брда), танком стазом оивиченом провалијама на обе стране каменог гребена.
Одушевљени видиком и погледом, паркирасмо се пред самим улазом у манастир Успење.

Од тог места ваљало је препешачити добар део пута, по тешким дрвеним гредама (попут оних међу железничким шинама).

Савет који смо добили исписан (двојезично) на дрвеним огласним таблама упутио нас је да никако не журимо и не будемо уобичајено нестрпљиви, већ да, уместо безглаве јурњаве, покушамо да се све време "молимо у себи", улазећи тако у атмосферу овог места и пре него што конкретно крочимо у манастир...

15780911 10154807632514144 8608408669085374994 n

Пењући се, подсећао сам се како су ови Божији храмови у свом данашњем облику довршени трудом тада надлежног владике Жичког, Николаја Велимировића, пред сам Други светски рат.
Његов допринос одбрани Срба од безбожништва је заиста немерљив и спасоносан, јединствено важан...

Свети Српски Владика је тако постао истински и најважнији задужбинар ове православне и народне умножене светиње, али од тренутка свог изгнанства из Отаџбине па све до смрти - није могао да макар још једном дође овде и види својих руку дело.
Таква је била Воља Божија, а по нама непознатим законима.

1939. је владика Жички постао - још тада - духовни покровитељ и најважнији покретач обнове цркве Благовештења, нашавши и средства за то (па је за ктитора нашао великодушну Београђанку, госпођу Лепосаву Прокић). Исто као и за Свету Тројицу (коју је, онако лепу, "као од сира срезану", обновио 1937. године), па и за нову цркву Успења Богородичиног (којој се приближавамо) најзаслужнији је био управо златоусти српски Владика...
Читав овај храмовни комплекс је срећно пролазио кроз његове руке, бригу и старање, спасивши се тако од неумитног пропадања и трагичне запуштености.

Приђосмо улазу у манастир најближи облацима и небу. И нађосмо се на правом правцатом видиковцу...

На месту порушеног (старог) Успењског храма подигнут је нови, који и данас ту стоји, на истом оном месту где је био (од Турака разрушени) манастир Успења, као и богословија, истинска тврђава-осматрачница.
Ту су одмах и клупе са настрешницом ("по руски") за намернике, посебна гостинска трепезарија (у дрвету и великим прозорима) на самом улазу, отворени кавез са паткама, фазанима, голубовима, мачкама..., камене степенице које вас воде (као на Ешеровим графикама) доле и горе, напред и назад..., и неке неименоване зграде (које су затворене за посетиоце).

На дну читавог комплекса је манастирска црква, која заиста изгледа као прави Храм, са улазним делом и "центром центра" издигнутим за неколико степеника (као на Хиландару).

Унутра је много светла, све је "бело на белом", уредно и ново.
И то све изгледа потпуно другачије него ма где другде (не само у овом српско-светогорском комплексу).

А у предворју, на тих неколико степеника ниже од олтарског дела, налазе се иконе са честицама моштију, као и читав један кивот са бесмртним остацима познатих светитеља.

Целивао сам тако, сасвим неочекивано, Светог Николу, Светог Јована Златоустог, Светог Григорија Богослова, Светог Петра Коришког, Светог Димитрија Солунског, новосрпске мученике из Житомислића, Светог Владику Николаја Велимировића, Светог Порфирија Светогорског... чак и делове одежде Светог Спиридона, на чији смо дан и празник овде дошли!

Било је то, рекао бих: "љубљење навелико", са необичним, неочекиваним и непобедивим осећањем скрушености и стида обичног човека пред овим великанима људског рода.
Тај стид је, уједно, био и почетак интимне, екстремно дубоке и брзе исповести у кратком (а као вечност дугом) тренутку молитвеног сагињања ка светим моштима.У том скраћеном "метанију" се из нас изливају сав грех, јед и туга које, попут сенке, носимо у себи.И опна пуца, а из нас просто прска грешни млаз свега дуго наталоженог, до тада скривеног и непокајаног.
Велики светитељи тако у трену постају наши изабрани и дуго чекани исповедници и духовници.

Свете мошти у себи носе неумрлу енергију обожених и охристовљених великана, олимпијских шампиона чудесних врлина и надљудских подвига.И њихов сусрет/загрљај с нашим бићем (преко лаког додира усана и "ума срца") преображава нас, лако и неумољиво, као дуго чекани "васкрсни час".

То је оно што се догађа с нама, само ако се смело препустимо деловању судбине и Провиђења, ако скупимо храброст да се предамо и препустимо овом сусрету и оваквој шанси за унутрашње исцељење...

Остајем под снажним утиском овог личног сусрета с Богом, а кроз његове "људске иконе", оне што су преживеле своју биолошку смрт и наставиле да мистички живе у физичким остацима свог некадашњег постојања.

Попут струје у жици, осетило се струјање вечне и бесмртне животне енергије у овим коштаним спроводницима Творачке супстанце.
Нежни и пригушени "велики прасак" се, наиме, догађа приликом сваког оваквог сусрета између "различито живих" људи, њих смртно-бесмртних и нас, вечно у канџама свеприсутних искушења.

"Живо у наизглед мртвом" и "мртво у физички живом" се међусобно сусрећу, сударају и преплићу попут звука и метала у црквеном звону, попут људске и божанске природе у Богочовеку Христу...

Излазим из цркве Успења Богородичиног под дубоким утиском ових ужарених пољубаца и огњених метафизичких додира и полако, да ми не нестане пребрзо овај доживљај који сам управо искусио, напуштам свет у коме време другачије и спорије тече, а његов смисао нам се, непрепознат, нуди као зрела воћка (само кад би, слепи код очију, умели да је "уберемо с гране")...

Остављам имена својих најближих и најдражих да се за њих моли сада нам невидљиво сестринство храма посвећеног Великој Госпођи (Госпојини), убеђен да нам од те молитве и покровитељства толиких анђела у монашким одорама зависи скоро све у животу. Да висимо, на том танком и челичном заступничком концу вишње наклоности Оца према Његовој блудној, залуталој деци...

Време је за повратак у нижи облик постојања и оловну гравитацију свакодневице.

Улазим у кола и враћам се у свој оклоп (са све маском), спреман за наставак карневала који све више лиши на dance macabre...

Крећемо ка Београду и непосредној будућности, календарски омеђеној, људски крхкој и крцатој свакаквим искушењима...

Неочекивани одмор је прошао, а душа се вратила у свој умањени, смртни облик.

Лаж поново постаје истина, а уверљиви привид живота замењује његову скривену истину...

Драгослав Бокан

 

Последњи текстови

Драгослав Бокан : Неповерење

Драгослав Бокан : Неповерење ...

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ДАРВИНА И ДРУГИХ ПРОБЛЕМА У СРПСКОМ ДРУШТВУ ПОСЛАНИЈЕ ВЛАДИКАМА СРПСКИМ

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ...

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђеље по антихристу - на проповиједи "нове религије"

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђељ...

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, т...

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ...