СУПЕР-ХЕРОЈ, АЛИ ИЗИСТИНСКИ

15203244 10154708903224144 3665439165484883645 n

На данашњи дан пре тачно стотину година погинуо је, у кајмакчаланским борбама са Бугарима, један од највећих и најпоштованијих српских јунака свих времена. Убијен је, на Грунишком вису, потпуковник српске војске Војин Поповић, познатији као војвода Вук.

Прошле године сам имао ретку част да говорим, након помена у престоничкој цркви Светог Марка, о Војиславу Танкосићу (Вуковом вршњаку и саборцу), такође на стогодишњицу његове јуначке погибије.

Ове године (исто у новембру) сам добио прилику да говорим о војводи Вуку, и то пред његовим прелепим београдским спомеником (подигнутим, између два рата, новцем Поповићевих преживелих сабораца и талентом најбољег српског вајара, Ђорђа Јовановића).
А следећег децембра ћу, ако Бог да, беседити и на стогодишњицу смрти Косте Војновића (десет година млађег од Војислава и Војина), трећег великог добровољачког команданта српске војске у истом веку и истом рату.

Није мала ствар заувек остати запамћен, на овоземаљском (историјском) раскршћу "међ митом и реалношћу" као светоратнички хроничар и посмртни биограф овако великих јунака и родољуба.
А мени се, ето, указала таква прилика и пружула оваква част да, говором, обележим њихове тужне и величанствене стогодишњице (од како нису више са нама).

Сва тројица ових команданата су и животом и смрћу показали да се може бити сличнији Карађорђевим војводама и ратницима него својим савременицима; да међу Србима увек постоје и стално се изнова рађају бесмртни хероји који се смрти не плаше; те да и те како постоје изузеци од оне срамне издаје сопствених ратних другова (која се догодила одмах након завршетка Великог рата).
Њихово јунаштво је записано у незаборавним причама (преображеним у истинске ратничке легенде) и свако од њих тројице је аутентична и непоновљива "прича за себе", која заслужује да се вечно памти и никада не заборави.

А споменик Војводе Вука се налази на најлепшем и најславнијем месту које постоји у Београду. То јест - у оном бољем и лепшем од "два Београда", две истоимене и истовремене српске престонице.
Осим што је престоница похлепе и неправде (о којој са тугом пише Арчибалд Рајс), Београд је и вековна тврђава смелог отпора свим завојевачима, град-херој (кога је још Деспот Стефан Високи посветио Богородици). Због оваквог отпора свим чувеним и суровим освајачима, Београд је остао разрушен и нескладан, нимало налик на друге (много лепше и очуваније) градове Европе. Храброст увек има своју цену.
И у том, величанственом (бољем од два постојећа) Београду, постоји једна улична линија славе. Иде од Обилићевог, наставља се Топличиним и завршава Косанчићевим венцем.
Три косовска јунака се тако грле и спајају у низу, један за другим: Милош, Милан и Иван.
Баш ту, поред овог херојског "веначког" слива, налази се Војинов споменик. Тиме се симболично повезују косовски заветници са косовским осветником и ослободиоцем, двадесетовековним војводом - првим српским победником на Турцима, после неколико векова (било је то код Челопека, 29. априла 1905. године).

Уз Воју Танкосића, Глигора Соколовића, Јована Довезенског, Милоша Свилара, Василија Трбића, Доксима Михаиловића, Дулета Димитријевића, Ђорђа (Ристића) "Скопљанчета", Крсту Алексића, Лазара Кујунџића, Јована Бабунског, Илију Пчињског, војводе Брану, Мицка, Саватија, Драгомира и толике друге, војевао је мрки вук распетог српства, Војин Поповића, кога су његови борци називали (без имало шале) "надвојводом" - због његовог неприкосновеног ауторитета. Јер, ако су све друге српске војводе (из периода борби пре Балканских ратова на "равном Косову") биле сличне оним Карађорђевим, једино је војвода Вук био за поређење са самим Вождом, једино њему раван по јунаштву и храбрости.

"Страшна рука војводе Вука", говорило се и певало још за живота легендарног четничког команданта, познатог и по несравњивој суровости према непријатељу. Испод његове руке није се могло проћи, ни вратити се у турски табор - то је био Страшни Суд српске народне освете за вишевековне муке и понижења.
Као одрасли ратник, Војин никада није заборављао тортуре кроз које је пролазио, у родној им Сјеници, његов отац Алекса, пред очима свог малолетног сина (будућег српског команданта). Сваки ударац кундаком и бичем по глави и леђима свог родитеља био је скупо (крвљу и страхом) плаћен, током дугих година Вуковог четовања.
Без оваквог приступа не би било могуће ослобођење поробљених српских области, нити би се могло ратовати са много бројнијим и боље опремљеним азијатским непријатељем, већ навиклим на садистичку позицију свемоћних господара живота и смрти балканског хришћанског робља. Као и Црни Ђорђе век пре, и нови устаници против османлијског зулума су били спремни да заложе свој живот у "борби на смрт" са страшним непријатељем.
Ту није било милости, нити попуштања.
Сувише је крви пало са обе (а нарочито српске) стране да би то било могуће.

Тежак је био живот и готово извесна смрт ових српских герилаца с почетка века. Срећом, описани су, баш онакви какви су били, у генијалним приповеткама Григорија Божовића (једног од вођа српског националног покрета у Јужној Србији), у убедљивим описима подједнако храброг ратника и даровитог књижевника Станислава Кракова (у "Пламену четништва") и у патриотским песмама некадашњег четничког команданта Милосава Јелића (у његовом "Србијанском венцу"). И тако су, на срећу, ипак некако избегли судбину "заборављених јунака", каква је наткрилила имена и подвиге толиких других њихових сабораца и браће по оружју (из разних епоха српске историје).

Споменик Војводе Вука на себи носи ону заветну монашку и хајдучку лобању с костима (којим се открива спремност световних и духовних ратника на жртвовање живота "за крст часни и слободу златну"), исту ону што се вијорила на светим заставама непобеђених комитских одреда. Нема ту ничег претећег, већ, напротив - саможртвујућег и чојственог, баш по мери ондашњег етоса и слободољубиве вертикале српског отпора сваком злу, неправди и безбожништву.
А са обе стране споменика је исклесана најкраћа и најтачнија биографија српског "надвојводе" - кроз 14 назива битака у којима је херојски учествовао најхрабрији од најхрабријих заветника светосавског и светолазаревског поимања Отаџбине. Од Челопека до Груништа (од прве до последње Вукове битке), препричана је историја најважнијих борби за ослобођење српског народа и српства, током тих петнаестак година непрекидног војевања ове узорне групе команданата.
Практично пола живота је Војин "Вук" провео у рату, без иједне године предаха. Ране је превијао у ходу, без излажења са борбеног положаја, без анестезије и без јаука недостојног хероја.
Свака година му је била ратна и подједнако ризична, увек пред лицем неумољиве смрти.
Уз све остало, он је био познат по додатној храбрости, подигнутој на надљудски, митски (а, опет, реални) ниво.
Бити храбар по ондашњим мерилима није исто као што је то данас, пошто се - у временима кад се дословно пливало у својој и непријатељској крви - јунаштво тада мерило по неупоредиво строжијим критеријумима него икада пре и после тога.
Између осталог, никада се није сагињао у борби, чак ни под кишом метака (то је сматрао недостојним истинског борца и Србина). А извргавао је руглу и презирао оне који су се, у сред борбе, скривали и пуцали "с колена" или иза заклона.
У стотинама борби је искусно и неустрашиво користио нож, у налетима "на бајонет" и "прса у прса", непобедив и нерањив.
Легенде су се причале о томе како је, често са само неколико сабораца уз себе, српски Вук терао противничке чете и батаљоне у панични бег. Истините легенде без трунке претеривања.
У његовом случају није било довољно књижевног талента и репортерске вештине да се забележи стварно невероватна количина показане храбрости. Не да није требало додавати и украшавати, већ је, насупрот, по правилу недостајало речи да се опише на терену показано и увек изнова потврђивано, у сваком смислу беспримерно Вуково јунаштво.

А осим храбрости, био је познат и по несвакидашњо, изванредној строгој моралности и старинском поштењу.
Мрзео је и кажњавао сваку раскалашност и недисциплину, не допуштајући злоупотребу силе над слабијима и немоћнима. Било му је несхватљиво да е српски војници понашају зулумћарски, попут мрских му Турака и то у редивима његових бораца није било могуће...

Међутим, и таквом хероју је једном попустила његова срећна звезда и измакнуо се његов (већ уморан од вишегодишњег труда) анђео чувар.

Погинуо је погођен метком (прошао му је, с бока и отпозади, кроз десни пазух и, онда, право кроз срце, на предњу страну), у боју с Бугарима на "Капији слободе" - на Грунишком вису, након нашег победоносног пробоја преко врха Кајмакчалана.
Освојивши претходни бугарски "Борисов град", њихово утврђено "орловско гнездо", отворили смо пут ка Србији. Сад је требало очистити терен и кренути ка Отаџбини...

Ништа сем смрти није могло зауставити искусног ратника. Рањен у десну руку, Вук је само пребацио карабин у леву и наставио са борбом, у стопу праћен својим верним горостасом Луком и групом најоданијих сабораца из Добровољачког одреда којим је, током читавог рата, командовао.
"Мрк и страшан", са редеником преко униформе, са пушком у руци, Вук је ишао пред свима и изазивао Смрт (као и толико пута пре тога). Али, овог пута му није било суђено да избегне замах њене косе, био је то његов "суђени дан" - последњи у животу.

35 година је била мера његовог времена, утрошеног у одбрани и освети српске части.
Рођен на Светог Алимпија Столпника, великог ревнитеља за веру (правог духовног "специјалца", увек у борби са сопственим слабостима и туђим гресима), погунуо је на још један свети хришћански празник.
На Светог Јеванђелисту и Апостола Матеја (на данашњи дан, 29. новембра 1916-те) је војвода Вук пао на земљу, смртно рањен.
Завршена је његова мисија на земљи, довољно рано да не дочека ("победничко" српско-југословенско) изневеравање свих његових нада и очекивања. На време да не види, саблажњен, како се у миру губи све оно што је задобијено у рату, изванредном, крвном жртвом најбољих припадника његове (издане) генерације.

Његовом смрћу, како написа један борац војводе Вука, "чинило се да се сахрањује Србија".

Када је то написао, није ни слутио колико истине има у тој апокалиптичној, визионарској изјави.

Драгослав Бокан

Последњи текстови

Драгослав Бокан : Неповерење

Драгослав Бокан : Неповерење ...

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ДАРВИНА И ДРУГИХ ПРОБЛЕМА У СРПСКОМ ДРУШТВУ ПОСЛАНИЈЕ ВЛАДИКАМА СРПСКИМ

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ...

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђеље по антихристу - на проповиједи "нове религије"

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђељ...

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, т...

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ...